Шумска крушка и пакујац

Дивља крушка (Pyrus pyraster) јесте листопадно дрво висине до 20 метара, широке пирамидалне густе крошње и кратког, доста правог масивног дебла. Кора је око два сантиметра дебела, тамносива, код младог стабла глатка, а код старијег дубоко испуцала. Пупови дивље крушке су доста ситни, покривени тамним љуспама, краткорасти, завршавају се једним пупољком док се врхови дугораста редовно завршавају јаким трном. Листови су око осам сантиметара дугачки, на лицу тамнозелени и сјајни, на наличју светлији, по рубу таласасто наборани и ситно тестерасти, јајасто елиптични, зашиљени на врху. Налазе се на дугим танким петељкама. Цветови су хермафродитни, налазе се у скупним цвастима или су појединачни, беле боје, док прашници имају црвене крајеве. Цвета од априла до маја.

Плод је збирни, језгричаст, састоји се из дебелог меснатог цветишта, које обилује задебљаним каменим ћелијама, округласт (крушколик, жућкастозелен). Зри у октобру. Семе је црно, сјајно, пљоснато. Дивља крушка се размножава семеном.

Ова биљка је једнодомна, спорорастућа врста шумског воћа. Доживи старост и до 150 година. Налази се најчешће у листопадним шумама, почев од равница до планинског појаса. Ретко се пење изнад 1000 м надморске висине. Будући да је доста отпорна према суши и мразу, користи се у воћарству као подлога за калемљење племенитих сорти крушака. Из семена дивље крушке се производи подлога за интегралну воћарску производњу.

Млади листови дивље крушке поспешују излучивање песка и каменца из мокраћних канала. Плод дивље крушке има хранљива и лековита својства. Свежи плодови дивље крушке садрже у просеку око 24 одсто воде, три–тринаест одсто шећера, 0,2 одсто углавном јабучне киселине, 0,4 одсто беланчевине, 0,3 одсто масти, 3,5 одсто пектина, 2,5 одсто несварљивих материја. Садржи витамине А и Це, минерале: калијум, фосфор, магнезијум и калцијум. У људској исхрани зрео плод се користи за ракију, мармеладу, џемове. У народној медицини плод крушке се употребљава за воћни чај против кашља, упала, промуклости. Повољно делује на слузницу црева.

                                                             *  *  *

(/slika2)Пакујац је зељаста биљка врло занимљивог цвета. Припада породици Ranunculaceae (жабњаци) која обухвата око 70 врста. Aquilegia vulgaris (пакујац обични) јесте самоникла врста. Налази се у шумама, на планинским пропланцима и камењарима. Име јој вероватно потиче од латинске рече aquila, што значи орао, јер цвет подсећа на орлове канџе. Пакујац расте до 90 сантиметара висине. Доњи листови формирају розету из које излази цветна стабљика на којој се налазе неправилно распоређени листови. Цвета звоноликим висећим цветовима промера 3–5 сантиметара, у природи је плаве боје, али боје ових врста могу бити бела, жута, ружичаста, црвена или љубичаста. Ова биљка нема посебне захтеве за станиште иако јој најбоље одговара полусенка. Воли влажно, добро дренирано хумусно тло. Лако се размножава семеном у пролеће.