Искоренимо сиромаштво, зауставимо ратове

Др Бјерн Ломборг*
Др Џордан Б. Питерсон **

Светски лидери су 2015. године покушали да главне проблеме с којима се човечанство суочава реше тако што су утврдили циљеве одрживог развоја, односно скуп од 169 циљева које би требало постићи до 2030. На списку су се нашли сви најсјајнији циљеви које бисте могли да замислите: искорењивање сиромаштва и болести, заустављање рата и климатских промена, заштита биодиверзитета и унапређење образовања.

Ове године смо на пола пута, с обзиром на задати временски оквир 2016–2030, али смо далеко од пола пута ка остварењу наших претпостављених циљева. С обзиром на тренутне трендове, остварићемо их с п­ола­ в­ека­ закашњења. Који је примарни узрок нашег неуспеха? Наша неспособност да одредимо приоритете. Мала је разлика између тога да имате 169 циљева и да немате ниједан. Ставили смо кључне циљеве, као што је искорењивање смртности новорођенчади и пружање основног образовања, у исту раван с добронамерним, али периферним циљевима, као што су подстицање рециклаже и промовисање начина живота који је у складу с природом. Покушавајући да урадимо све одједном, ризикујемо да урадимо врло мало, као што смо радили последњих седам година.

Тако је одавно прошло време кад је требало да идентификујемо и одредимо који су нам циљеви приоритетни. Научни центар Копенхашки консензус, заједно с неколико нобеловаца и више од стотину водећих економиста, урадио је управо то, идентификујући где сваки уложени долар може донети највише користи.

Могли бисмо, на пример, да заиста убрзамо борбу против глади. Упркос великом напретку постигнутом током протеклих деценија, више од 800 милиона људи и даље нема довољно хране. Пажљиво економско истраживање помаже да се идентификују генијална и ефикасна решења.

Глад оставља најтеже последице у првих хиљаду дана дететовог живота, почевши од зачећа, па у наредне две године. Деца која се суочавају с недостатком есенцијалних хранљивих материја и витамина развијају се спорије, како физички тако и интелектуално. Ређе ће похађати школу, добијаће ниже оцене, а као одрасли људи биће сиромашнији и мање продуктивни.

Трудницама можемо ефикасно да обезбедимо есенцијалне хранљиве материје. Обезбеђивање дневне дозе суплемената с мултивитаминима и минералима кошта нешто више од два долара по трудници. То помаже да се мозак беба боље развија, тако да као одрасле особе буду продуктивније и боље плаћене. Сваки потрошени долар донео би невероватних 38 долара друштвене користи. Зашто прво не бисмо кренули овим путем? Јер покушавајући да угодимо свима, трошимо помало на све, у суштини занемарујући најефикаснија решења.

Помислите, такође, шта бисмо могли да постигнемо на плану образовања. Свет је коначно успео да већину деце уведе у школу. Нажалост, школе су често лошег квалитета, а више од половине деце у сиромашним земљама није у стању да прочита и разуме једноставан текст до десете године.

По правилу, школе распоређују све дванаестогодишњаке у исто одељење, иако се њихови нивои знања веома разликују. Без обзира на то на којем нивоу наставник предаје, многи ће се изгубити, а другима ће бити досадно. Постоји ли решење које је испитано широм света? Нека свако дете проведе један сат дневно уз таблет који прилагођава наставу тачно нивоу тог детета. Чак и ако остатак школског дана остане непромењен, ово ће за годину дана дати резултат учења исти као три године класичног образовања.

Колико би ово коштало? Заједнички таблет, трошкови пуњења и додатна упутства за наставнике коштају око 26 долара по ученику годишње. Али овакво интензивније учење током само једне године чини сваког ученика продуктивнијим у одраслом добу, омогућавајући му да створи додатних 1.700 долара у данашњем новцу. Сваки уложени долар донео би 65 долара дугорочне користи.

Када уситнимо нашу пажњу и покушамо да угодимо свима, на крају спроводимо споља гледано атрактивне, али ужасно неефикасне политике. Поред глади и образовања, постоји десетак других, невероватно ефикасних политика, попут драстичног смањења туберкулозе и корупције. То су циљеви које можемо и треба да достигнемо. Морални императив је јасан: прво морамо да урадимо најбоље ствари.

* Председник Копенхашког консензуса и гостујући сарадник Хуверовог института Универзитета Станфорд. Његова најновија књига је „Лажна узбуна”
** Професор емеритус на Универзитету у Торонту и аутор књига „Мапе значења”, „12 правила за живот” и „Изван реда”