Талас штрајкова потреса Велику Британију

Готово да нема историчара који се бави модерном Великом Британијом а да не повлачи паралелу између ове зиме штрајкова и зиме незадовољства 1978. године, када се земља суочила с масовним штрајковима који су наредне године довели до тога да су конзервативци узели власт лабуристима. Тада је лабуристичка влада висила о концу док су протести разарали цео систем, а конзервативци Маргарет Тачер у опозицији чекали своју прилику. Сада се конзервативна влада суочава с највећим штрајковима у протеклим деценијама, док опозициони лабуристи чекају својих пет минута.

Радници у јавном сектору штрајкују, трошкови живота расту, а земљу следеће године очекују избори. Штрајкови који су се захуктали у децембру, а знатно омасовили у јануару, по аналитичарима представљају силазну путању владе Ришија Сунака. Од ове недеље, кажу прогнозе, репутација конзервативног кабинета ићи ће додатно надоле изласком на улице бар 100.000 државних службеника, запослених у лукама, на аеродромима, уз још хиљаде наставника, медицинског особља, запослених у служби хитне помоћи. Протесте настављају и железничари и поштански радници, а додатну главобољу у Даунинг стриту изазвала је и одлука ватрогасаца да обуставе рад – први пут после две деценије.

Све штрајкаче повезује незадовољство због стагнирања плата у време двоцифрене инфлације. Протести радника, које су конзервативци некада користили као политичко оружје, штап за ослонац на власти, сада су се окренули против њих. Лабуристима, да би победили на изборима који следе, довољно је да не раде ништа, да користе тактику – ћути и пусти ривале да се сами „униште” погрешним поступцима.

Један од погрешних потеза био је приписивање штрајкачима одговорности за угрожавање опште безбедности, док се грађани суочени с инфлацијом идентификују с муком оних који протестују. Представници синдиката су бесни иако премијер Риши Сунак покушава да им пажљиво приступи јер истовремено гура закон којим ће се обезбедити минималан процес рада у областима у којима су запослени они који протестују. То значи да право на штрајк може бити угрожено легислативом која од радника тражи да буде на радном месту, а да у супротном може изгубити посао. „Политико” цитира бившег саветника британске владе Џејмса Фрејна, који констатује: „Оно што премијер не може да уради, а што би могао раније, јесте да због кризе трошкова живота ову ситуацију прикаже као идеолошки вођене штрајкове”.

Сунак никога не би убедио тврдњом да су синдикати „потплаћени”, рецимо од лабуриста, да у земљи изазивају хаос. Лабуристима је довољно да се у парламенту боре против закона који ће ограничити право на штрајк. Уније синдиката водиће протестне акције против тог закона.

Влада остаје при ставу да би повећање зарада погоршало инфлацију и игра на карту да ће се људи заситити штрајкача, посебно железничара који блокирају пруге.

Питање је до које тачке ће репутација власти падати, односно докле ће стићи подршка синдикатима која неко време бележи раст. Рекло би се да се прича своди на игру живаца – ко ће први да трепне.