Talas štrajkova potresa Veliku Britaniju

Gotovo da nema istoričara koji se bavi modernom Velikom Britanijom a da ne povlači paralelu između ove zime štrajkova i zime nezadovoljstva 1978. godine, kada se zemlja suočila s masovnim štrajkovima koji su naredne godine doveli do toga da su konzervativci uzeli vlast laburistima. Tada je laburistička vlada visila o koncu dok su protesti razarali ceo sistem, a konzervativci Margaret Tačer u opoziciji čekali svoju priliku. Sada se konzervativna vlada suočava s najvećim štrajkovima u proteklim decenijama, dok opozicioni laburisti čekaju svojih pet minuta.

Radnici u javnom sektoru štrajkuju, troškovi života rastu, a zemlju sledeće godine očekuju izbori. Štrajkovi koji su se zahuktali u decembru, a znatno omasovili u januaru, po analitičarima predstavljaju silaznu putanju vlade Rišija Sunaka. Od ove nedelje, kažu prognoze, reputacija konzervativnog kabineta ići će dodatno nadole izlaskom na ulice bar 100.000 državnih službenika, zaposlenih u lukama, na aerodromima, uz još hiljade nastavnika, medicinskog osoblja, zaposlenih u službi hitne pomoći. Proteste nastavljaju i železničari i poštanski radnici, a dodatnu glavobolju u Dauning stritu izazvala je i odluka vatrogasaca da obustave rad – prvi put posle dve decenije.

Sve štrajkače povezuje nezadovoljstvo zbog stagniranja plata u vreme dvocifrene inflacije. Protesti radnika, koje su konzervativci nekada koristili kao političko oružje, štap za oslonac na vlasti, sada su se okrenuli protiv njih. Laburistima, da bi pobedili na izborima koji slede, dovoljno je da ne rade ništa, da koriste taktiku – ćuti i pusti rivale da se sami „unište” pogrešnim postupcima.

Jedan od pogrešnih poteza bio je pripisivanje štrajkačima odgovornosti za ugrožavanje opšte bezbednosti, dok se građani suočeni s inflacijom identifikuju s mukom onih koji protestuju. Predstavnici sindikata su besni iako premijer Riši Sunak pokušava da im pažljivo pristupi jer istovremeno gura zakon kojim će se obezbediti minimalan proces rada u oblastima u kojima su zaposleni oni koji protestuju. To znači da pravo na štrajk može biti ugroženo legislativom koja od radnika traži da bude na radnom mestu, a da u suprotnom može izgubiti posao. „Politiko” citira bivšeg savetnika britanske vlade Džejmsa Frejna, koji konstatuje: „Ono što premijer ne može da uradi, a što bi mogao ranije, jeste da zbog krize troškova života ovu situaciju prikaže kao ideološki vođene štrajkove”.

Sunak nikoga ne bi ubedio tvrdnjom da su sindikati „potplaćeni”, recimo od laburista, da u zemlji izazivaju haos. Laburistima je dovoljno da se u parlamentu bore protiv zakona koji će ograničiti pravo na štrajk. Unije sindikata vodiće protestne akcije protiv tog zakona.

Vlada ostaje pri stavu da bi povećanje zarada pogoršalo inflaciju i igra na kartu da će se ljudi zasititi štrajkača, posebno železničara koji blokiraju pruge.

Pitanje je do koje tačke će reputacija vlasti padati, odnosno dokle će stići podrška sindikatima koja neko vreme beleži rast. Reklo bi se da se priča svodi na igru živaca – ko će prvi da trepne.