Демократија и прагматизам

Једна од могућих дефиниција демократије је да је то политичка операционализација слободе. Историјски тренутак у којем живимо одређен је потпуном пометњом у сфери свих категорија за које смо мислили да представљају стабилну арматуру међународних односа какви су формирани и истрајавали од формирања Организације уједињених нација 1946. године па све до 24. марта 1999. године када је НАТО извршио бесправну агресију на нашу земљу.    Украјинска криза последица је рушења ове арматуре и ставља на пробу све појмове и њихов међусобни однос које је дух историје стрпљиво и меандрирајући брусио да буду  круна цивилизованог човечанства.

Уместо претенциозних пропагандних фраза и празњикавих апела којима  се јавности обраћају велики светски државници, политичку реалност најбоље осликавају призори и дискусије „из амбијента”. Јануарски самит Светског економског форума у Давосу добар је огледни пример. Некада су се овде могла чути различита мишљења стратегијских мислилаца са различитим теоријским полазиштима из области економије, али и ослухнути политичка ружа ветрова и дух времена. Једини заједнички именитељ била је визија Европе и света у сликовитој разноврсности која је евоцирала зимски сан Ханса Касторпа. Али ни Давос више није тачка сусрета различитости него је постао митинг једноумља, како га је са резигнацијом  описао Александар Вучић.

Или да подсетимо на недавну поруку Сабрахманјама Џаишанкара, министра спољних послова Индије и, што је важно за искуствену респектабилност његовог става, који је био амбасадор у САД и Кини и бројним дипломатским мисијама широм света.  На питање новинара на  међународном политичком панелу у Братислави „како Индија може да очекује подршку Европе у својим споровима са Кином када не даје подршку украјинским оптужбама на рачун  Русије”, он одговара да „је Европа ћутала на проблеме широм света, па и у Азији, и да мора да изађе из свог „мајндсета” да су европски проблеми светски проблеми, а да светски проблеми нису европски проблеми”. Евроцентрична једностраност је стара навика умишљених креатора погледа на свет из бриселских институција, а  обавезујуће једногласје нова лакировка у европским политичким форумима, што осећамо и на својој кожи.

Искуство „деце поноћи”, како Салман Ружди назива генерације Индијаца после ослобођења од колонијализма, отвара питање које је много дубље од европске индиферентности према остатку света. Реч је о самим темељима западног вредносног система и иманентним противречностима због којих некада заиста слободни свет завршава у недоличном конформизму који је требало да заувек нестане после рушења Берлинског зида.

Модерну демократију заљуљала је колевка Запада. Да овде прескочимо велике мислиоце хеленске антике, па затим Лока, Русоа..., али је суштински израз кохезије слободе и демократије досегао Џон Стјуарт Мил: „Ако би сви људи били једног мишљења, а само један човек против јавног мишљења, тад цело човечанство не би имало више права да том једном човеку запуши уста него што би тај појединац имао право да целом човечанству нареди да ћути.”

Али са најбољом просветитељском намером Мил прави једну синапсу која ће, мимо његове воље, имати далекосежне последице. „Суровом исконском народу”, како он вели, који није зрео да се самостално усавршава, па и у развијању демократских друштвених институција, може се увести туторство.

Онда се појављује прагматизам који, као и већина теорија које се баве људским друштвом, добија своју искривљену слику у политичкој пракси. На врх вредносне пирамиде избија корист, а демократија се користи као изговор да се загосподари „незрелим народима”. Што би Грци рекли: „Чувај се Данајца и када дарове носе.” Фалсификована примена начела прагматизма, себична користољубивост уместо опште користи, грабежљивост уместо сазнајних напредака, посесивност уместо алтруизма представљају карцином и диверзију у недрима демократије. Уместо да операционализује слободу тамо где је није било, демократија постаје лицемерни плашт прагматизма и средство за покоравање, а не усавршавање народа широм света. Уместо да буде крунска добробит за млада друштва, демократија постаје инструмент искоришћавања њихових материјалних и радних ресурса.

Фукујамина теза изнета у „Крају историје и последњем човеку” да је тријумф либералног капитализма обесмислио све друге идеологије и политичке моделе добила је теоријску критику у Хантингтоновом предвиђању у „Сукобу цивилизација” да ће разлике да се преселе у друге вредносне и идентитетске сфере, пре свега у културу и религију. Па ни сама Европа са својим арогантним егоцентризмом неће да измакне оваквом развоју. Комесар новог светског поретка Кристијан Аманпур, већ виђена у необјективним представљањима распада Југославије, интервјуисала је Петера Сијарта, мађарског министра спољних послова, наравно, на себи својствен начин нетолерантне и понајмање демократске заступнице „једне истине”. Више на агресиван полемички став госпође Аманпур него на питање новинара Сијарто је одговорио:

„Оставите нас да сами одлучимо да ли сматрамо да је мултикултурализам вреднији него хомогено друштво. Ми никада не просуђујемо становишта других земаља.”

Оно што по Милу важи за појединца, ништа мање не може да важи за једно друштво. Поента је у праву ентитета да сами доносе одлуке. Србија је земља са бројним идентитетским разликама које се историјски и органски поштују. Али наметање вредности и планетарно једноумље, ма одакле било наметано, за овај народ није прихватљиво. Срби су суштински демократски народ.

Политички филозоф