Принцип

Још пре него што су почели унапред отписани преговори о статусу Косова и Метохије, тадашњи руски председник Владимир Путин тражио је од Запада да се успостави „универзални модел” по којем би отцепљени делови неке државе могли да добију независност или да остану њен саставни део. 

Пре две и по године о томе је говорио и Константин Затуљин, један од оснивача владајуће Јединствене Русије: „На Западу нису спремни да схвате Путинов предлог о универзалној природи косовског модела. Тако да би, пре него што пристане да призна независност Косова, Русија ту одлуку морала да ’веже’ за Абхазију и Јужну Осетију, Придњестровље и вероватно за Нагорно Карабах, што је председник и поменуо. А ако се заиста усвоји одлука о независности Косова, Русија треба да примени косовски сценарио на области сукоба на постсовјетској територији, без обзира на то да ли међународна заједница признаје универзални карактер тог сценарија с тачке гледишта међународног права.”

Данас Затуљинове речи звуче као јасно изложени план који је Русија применила чим је добила могућност за то – после признавања независности Косова од Сједињених Америчких Држава и већег дела Европске уније и после непромишљеног напада Грузије на Јужну Осетију.

У исто време, јасна је и дволичност западних политичара, који су се јуче нагло сетили принципа међународног права и неповредивости граница, оних истих које су заборавили у фебруару када су власти у Приштини прогласиле самосталност покрајине.

Тако Кондолиза Рајс објашњава да ће Вашингтон у Савету безбедности Уједињених нација „искористити право вета да спречи евентуални покушај Русије да промени статус” Абхазије и Јужне Осетије, генералног секретара НАТО-а Јапа де Хоп Схефера брине што је Москва прекршила „низ резолуција Савета безбедности УН у вези са територијалним интегритетом Грузије”, а немачка канцеларка Ангела Меркел додаје да је принцип територијалног интегритета један од основних принципа међународног права. 

У свету се, као у време хладног рата, стварају две „истине”, два виђења истих догађаја: Запад се самом себи чини као бранитељ слободе, а Русија самој себи као спаситељ држава које НАТО напада – од Србије до Осетије. А као у време деветнаестовековне „Велике игре” – борбе светских сила за налазишта нафте и гаса – тежиште сукоба се сели на Кавказ.

У том натезању можда се и пронађе неки нови модел за решавање етничких конфликата у целом свету, али није извесно да ће Русија до тог тренутка (ако њега уопште буде) агресивном политиком према суседима успети да спречи сукобе на сопственој територији.

Србији у оваквој ситуацији преостаје само да не признаје независност Абхазије и Јужне Осетије, јер би тиме урушила своју позицију у одбрани целовитости државе, али и да не се придружи хорској осуди руске политике.

Абхазија и Јужна Осетија су уосталом „јединствени случајеви” и немају везе с Косовом, да се послужимо америчком реториком.