Два става о најтежем проблему српског народа

„Политика” је направила добар потез кад је 27. јануара у рубрици Погледи објавила један до другог два опречна става о најтежем проблему српског народа – проблему Косова и Метохије.

Један је став познатог и искусног новинара Бошка Јакшића, а други став искусног политичара, бившег шефа дипломатије СР Југославије Живадина Јовановића.

Баш згодно за поређење и одмеравање.

Сматрам да су ставови новинара битни за формирање јавног мњења, али да ставови људи од струке за међународне односе, међу које спада и господин Јовановић, имају већу тежину.

По Јакшићу, у свету, у међународним односима, не постоје никаква правила, никакви принципи, све је по усменом договору, а зна се ко диктира садржај договора. Искусни дипломата Јовановић верује да правила и принципи још важе и да их се треба придржавати.

Господин Бошко Јакшић је само два дана касније у „Политици” покушао да ојача своје ставове. Не могу да се уздржим а да не кажем да сам изненађен тиме шта је као лични став написао човек од пера и озбиљног и професионалног и животног искуства. Као крунски добитак Србије у случају одрицања од Косова и Метохије, који је у наслову текста господина Јакшића, стоји – Србија би добила мир. То нам каже док се на све стране исцртавају мапе „велике Албаније”, а нико од оних који се сматрају позваним да размрсе косовски чвор не реагује.

Један цитат из Јакшићевог личног става гласи: „Пећка патријаршија несметано би могла да траје као српски Јерусалим. Место ходочашћа као свим хришћанима Света земља. Зар Кијев, град рођења руског православља, није ван Русије?”

Последњом реченицом из цитата господин Јакшић покушава да нас утеши и охрабри. Баш му хвала. Тако писати док се и дан-данас руше српска гробља по Косову и Метохији, скрнаве и пљачкају цркве, а патријарху се не дозвољава ни приступ Пећкој патријаршији...

Сећамо се добро оног албанског младића који је у погрому 2004. рушио крст са куполе једне цркве на Косову и Метохији. Била је то јасна порука прогнанима: „Заборавили сте да понесете свој крст”.

Перспектива уласка у ЕУ уопште неће бити повољнија ако се одрекнемо Косова и Метохије, упозорава нас Бошко Јакшић. Ту су битне владавина права, демократизација, прво те висове треба да освојимо, па тек онда стиже дозвола за улазак у то царство слободе, правде и доброте. Као да ми не знамо какве су се оазе од владавине права и демократије још давно уселиле у ЕУ.

Прихватањем ставова Бошка Јакшића, сасвим је извесно да би Косово као самостална држава пре ушло у ЕУ, него Србија. И онда би оно одлучивало о уласку Србије у ЕУ. Удружени тамо са својом „браћом по оружју” – какви би се тек тада испоставили услови Србији за улазак у ЕУ...

Износећи свој став Јакшић пише: „Србија је 1999. фактички изгубила Косово, а Резолуција Савета безбедности 1244, која потврђује територијалну целовитост, није Библија, није замишљена да вечно траје. Замениће је нека нова, прилагођена стварности на терену. Европски план је само припремна етапа.”

А ту „стварност на терену” обликују они који из својих интереса праве од Косова самосталну државу, с перспективом да постане чланица „велике Албаније”. У томе им обилато помажу и ставови слични оним господина Бошка Јакшића.

Цвијетин Михајловић,
Суботица