Годишње око 200 деце стигне у дом у Звечанској

Током протекле године око 200 малишана остављено је у Центру за заштиту одојчади, деце и омладине који се у речнику тужних дечјих судбина одомаћио под називом „Звечанска”. Међу њима се налазе и бебе рођене са озбиљним и вишеструким сметњама у развоју које су у центар стигле право из породилишта или болница у којима су провели прве недеље живота и чији су родитељи, преплашени озбиљним дијагнозама и лошим прогнозама, одлучили да бригу о њиховом животу препусте стручњацима. „Звечанска” је постала и привремена животна адреса анонимних беба остављених на улици, за чијим се родитељима још увек трага. Ипак, највећи број малишана у овај центар долази из својих породица и бивају смештени уз сагласност или на иницијативу родитеља, који нису у стању да се о њима брину.

„Животи родитеља ове деце премрежени су и оптерећени бројним проблемима, а сиромаштво је често њихов узрок или последица. Међутим, треба нагласити да материјална оскудица сама по себи никада није једини разлог због којег се дете измешта из биолошке породице. Ова деца најчешће бивају злостављена или занемарена због болести – физичке или менталне – једног од родитеља, односно чињенице да родитељи нису у довољној мери психолошки зрели да обављају своју биолошку дужност. Многи од ових очева и мајки годинама се врте у зачараном кругу зависности од алкохола или наркотика, а неки од њих приморавају децу на прошњу због материјалне беде у којој живе. Теза која се често чује у јавности да ову децу не треба издвајати из природних породица, већ треба давати новац њиховим родитељима уместо хранитељима, једноставно није тачна јер би многи од њих социјалну помоћ потрошили на алкохол, дрогу или коцку, а не на бригу о потомцима”, истиче Љубиша Јовановић, психолог и помоћник директора Центра за заштиту одојчади, деце и омладине.

Он додаје да се на списку „станара” овог центра тренутно налази око 400 деце, а велики број њих има сметње у психичком и физичком развоју или је ромске националности – то уједно представља и одговор на питање због чега је процес усвојења толико дуг и компликован.

„Готово сви потенцијални усвојитељи желе да дете изгледа као да су га они родили, а у скици за портрет жељеног наследника најчешће се налази здраво мало дете, српске националности. Разумљива је жеља родитеља да гаје здраво дете, али они не знају да највише деце која се налазе у установи и чекају на усвојење има развојне сметње, па уколико желе да усвоје искључиво здраво дете, могу годинама да чекају на њега. Неки од њих никада и не дочекају проширење породице”, истиче наш саговорник и додаје да је број особа које чекају на усвојење најмање двоструко већи у односу на број деце.

Подаци Министарства за бригу о породици и демографију сведоче да је од 2019. до 31. децембра 2022. године укупно усвојено 356 деце, а процедуру усвајања детета донекле компликује чињеница да многа деца немају регулисан животни статус. Наиме, на усвајање могу ићи деца чији су родитељи непознати или умрли, деца очева и мајки којима је судски одузето родитељско право или деца родитеља који су се сагласили са усвојењем, а већина деце која се налази у домовима или хранитељским породицама нема решен законски статус. Са неким родитељима ради се породична терапија како би они били спремни да поново прихвате дете које им је привремено одузео центар за социјални рад, а судски поступци за одузимање родитељског права дуго трају и док се не заврше ова деца не смеју бити усвојена. Иако је дом најмање погодна средина за раст и развој детета, усвојитељи не могу да се траже док се породично-правни статус малишана не разреши.

„Приликом усвојења деце, увек је приоритет да се будући породични дом нађе у нашој земљи. Страни држављани могу да усвоје дете из Србије само ако за то дете не могу да се пронађу усвојитељи у нашој земљи, то јест ако три усвојитељска пара из наше земље одбију да буду родитељи конкретног детета. Мање од десеторо деце из ’Звечанске’ годишње се усвоји у иностранству, а то су веома често малишани који имају озбиљније поремећаје у развоју”, закључује Љубиша Јовановић.