Замућена НАТО визија

Украјина мора што пре да буде примљена у НАТО. То је једини начин да се сачува њена независност и територијални интегритет, сматра председник ове бивше совјетске републике Виктор Јушченко, уз отворену и недвосмислену напомену да главна претња опстанку његове домовине стиже, ни мање ни више, него из – Москве. Јушченко је такав став изнео у суботу у интервјуу лондонском листу „Тајмс”, да би га поновио у недељу, на великој војној паради у Кијеву, организованој поводом прославе годишњице украјинске независности.

Сличну „причу” је из рукава потегао и председник Грузије Михаил Сакашвили када је пре десетак дана покушао, у стилу некадашње хрватске „Олује”, да преузме суверенитет над двема побуњеним републикама – Јужном Осетијом и Абхазијом. И њему су сметали Руси. Као миротворци, као грађани друге државе који живе на територији његове земље, као представници бивше совјетске матице, али и империјалне силе која никада није била склона да прашта отворену непослушност провинције... Посебно ако је та провинција шуровала са директним супарницима „мајчице отаџбине”.

Одрицање од Русије

Ни Јушченко ни Сакашвили, нити су имали, нити имају мандат грађана за стратешко војно преусмеравање својих земаља. Подсетимо, обојица су на власт, осим уз подршку бирача, дошли и уз нескривену помоћ Запада – финансијску, медијску, логистичку... А такво савезништво кошта. Да ли је успех политичких пројеката – „Револуције ружа” (у Грузији 2003) и „Наранџасте револуције” (у Украјини 2004) – учврстио двојицу горепоменутих у уверењу како је најбоље да свој народ и даље воде сличним технологијама, знају само они. На терену, околности им баш и не иду у прилог.

А шта се, после Јушченковог „одрицања од Русије” у интервјуу „Тајмсу” и Сакашвилијевог краткотрајног губитничког рата на Кавказу, заиста променило на релацији Алијанса–Кијев, или Алијанса–Тбилиси?

Један од принципа НАТО-а јесте да у своје редове не прихвата државе које имају било какве унутрашње или спољне територијалне спорове. По тим мерилима, ни Украјина ни Грузија не спадају у идеалне кандидате за пријем. Сем тога, „неквалификованост” су доказале и у протеклих неколико дана. Прва својом немоћи да на сопственој сувереној територији одређује борбени тајминг „гостујуће” Руске црноморске флоте, друга – ратним поразом.

Ни челницима НАТО у Бриселу није лако. Дилема је: да ли би Украјина и Грузија уласком у западни војни савез допринеле његовом јачању, или би се показале тек као непотребан баласт?

Наиме, актуелни председник Украјине у наклоности ка Алијанси не може да се подичи подршком више од десетак одсто земљака. Ни остатак државног руководства није спреман да за њим крене у авантуру чије последице, као ни евентуалне добитке, није могуће сасвим јасно сагледати. Нема сумње да би било каква исхитрена и самовољна одлука званичног Кијева аутоматски поцепала земљу на две половине – прозападну и проруску – разделивши тако једну велику и моћну државу на два потенцијална „сателита”. Западни део привредно и политички сигурно не би могао да опстане без туторства Вашингтона. Источни би једнако лако склизнуо под диригентску палицу Москве. И то све под условом да подела прође мирно. Судећи, на пример, према расположењу житеља Крима, у то је тешко поверовати, као и у спремност Брисела да границе Алијансе на исток помера помоћу оружја и ратних операција.

Што се тиче Грузије, њена перспектива је још магловитија. Нема никакве сумње да ће осокољене Јужна Осетија и Абхазија задржати политички, и сваки други, отклон од званичног Тбилисија. Да ли ће при томе успети да издејствују и међународно признање мало је битно. Две побуњене републике ионако своју будућност граде ослањајући се на Русију. За њих то је, тренутно, најбољи вентил ка остатку света. А у случају нове опасности, велики заштитник је ту, на свега неколико корака.

„Вентил” за Кијев и Тбилиси

Бирократе из Брисела муче и друге бриге. Стратешко прекомпоновање Старог континента окренуло би пажњу тима из Кремља на сасвим другу страну, ка другим савезницима. И војним и економским. Евроазија одавно није само географски појам. Контакти између Русије, Кине и Индије увелико су превазишли степен куртоазије. Решавање руско-кинеских пограничних несугласица, на пример, спроводи се тако глатко да се више нико и не сећа „идеолошких сукоба” из прошлости. Економско-техничка сарадња у кругу Русија–Кина–Индија обухвата данас и најсофистициранију технологију из војноиндустријске сфере. Сем тога, источне привреде у сталном успону, гладне су руских енергената, као и руског тржишта. Са стране Москве ствари не изгледају ништа мање примамљиве.

Европљани су свесни да би свако јаче таласање у Украјини и Грузији могло жестоко да им се врати у лице. Нису без разлога поједине државе, а пре свих Немачка, инсистирале на априлском самиту НАТО-а у Букурешту да се двема бившим совјетским републикама да „више даха” за прилагођавање стандардима, али и потребама, Алијансе. А то је било пре несрећне офанзиве Михаила Сакашвилија на Јужну Осетију и Абхазију. И пре Јушченковог „апела” изнесеног у лондонском „Тајмсу”.