Zamućena NATO vizija

Ukrajina mora što pre da bude primljena u NATO. To je jedini način da se sačuva njena nezavisnost i teritorijalni integritet, smatra predsednik ove bivše sovjetske republike Viktor Juščenko, uz otvorenu i nedvosmislenu napomenu da glavna pretnja opstanku njegove domovine stiže, ni manje ni više, nego iz – Moskve. Juščenko je takav stav izneo u subotu u intervjuu londonskom listu „Tajms”, da bi ga ponovio u nedelju, na velikoj vojnoj paradi u Kijevu, organizovanoj povodom proslave godišnjice ukrajinske nezavisnosti.

Sličnu „priču” je iz rukava potegao i predsednik Gruzije Mihail Sakašvili kada je pre desetak dana pokušao, u stilu nekadašnje hrvatske „Oluje”, da preuzme suverenitet nad dvema pobunjenim republikama – Južnom Osetijom i Abhazijom. I njemu su smetali Rusi. Kao mirotvorci, kao građani druge države koji žive na teritoriji njegove zemlje, kao predstavnici bivše sovjetske matice, ali i imperijalne sile koja nikada nije bila sklona da prašta otvorenu neposlušnost provincije... Posebno ako je ta provincija šurovala sa direktnim suparnicima „majčice otadžbine”.

Odricanje od Rusije

Ni Juščenko ni Sakašvili, niti su imali, niti imaju mandat građana za strateško vojno preusmeravanje svojih zemalja. Podsetimo, obojica su na vlast, osim uz podršku birača, došli i uz neskrivenu pomoć Zapada – finansijsku, medijsku, logističku... A takvo savezništvo košta. Da li je uspeh političkih projekata – „Revolucije ruža” (u Gruziji 2003) i „Narandžaste revolucije” (u Ukrajini 2004) – učvrstio dvojicu gorepomenutih u uverenju kako je najbolje da svoj narod i dalje vode sličnim tehnologijama, znaju samo oni. Na terenu, okolnosti im baš i ne idu u prilog.

A šta se, posle Juščenkovog „odricanja od Rusije” u intervjuu „Tajmsu” i Sakašvilijevog kratkotrajnog gubitničkog rata na Kavkazu, zaista promenilo na relaciji Alijansa–Kijev, ili Alijansa–Tbilisi?

Jedan od principa NATO-a jeste da u svoje redove ne prihvata države koje imaju bilo kakve unutrašnje ili spoljne teritorijalne sporove. Po tim merilima, ni Ukrajina ni Gruzija ne spadaju u idealne kandidate za prijem. Sem toga, „nekvalifikovanost” su dokazale i u proteklih nekoliko dana. Prva svojom nemoći da na sopstvenoj suverenoj teritoriji određuje borbeni tajming „gostujuće” Ruske crnomorske flote, druga – ratnim porazom.

Ni čelnicima NATO u Briselu nije lako. Dilema je: da li bi Ukrajina i Gruzija ulaskom u zapadni vojni savez doprinele njegovom jačanju, ili bi se pokazale tek kao nepotreban balast?

Naime, aktuelni predsednik Ukrajine u naklonosti ka Alijansi ne može da se podiči podrškom više od desetak odsto zemljaka. Ni ostatak državnog rukovodstva nije spreman da za njim krene u avanturu čije posledice, kao ni eventualne dobitke, nije moguće sasvim jasno sagledati. Nema sumnje da bi bilo kakva ishitrena i samovoljna odluka zvaničnog Kijeva automatski pocepala zemlju na dve polovine – prozapadnu i prorusku – razdelivši tako jednu veliku i moćnu državu na dva potencijalna „satelita”. Zapadni deo privredno i politički sigurno ne bi mogao da opstane bez tutorstva Vašingtona. Istočni bi jednako lako skliznuo pod dirigentsku palicu Moskve. I to sve pod uslovom da podela prođe mirno. Sudeći, na primer, prema raspoloženju žitelja Krima, u to je teško poverovati, kao i u spremnost Brisela da granice Alijanse na istok pomera pomoću oružja i ratnih operacija.

Što se tiče Gruzije, njena perspektiva je još maglovitija. Nema nikakve sumnje da će osokoljene Južna Osetija i Abhazija zadržati politički, i svaki drugi, otklon od zvaničnog Tbilisija. Da li će pri tome uspeti da izdejstvuju i međunarodno priznanje malo je bitno. Dve pobunjene republike ionako svoju budućnost grade oslanjajući se na Rusiju. Za njih to je, trenutno, najbolji ventil ka ostatku sveta. A u slučaju nove opasnosti, veliki zaštitnik je tu, na svega nekoliko koraka.

„Ventil” za Kijev i Tbilisi

Birokrate iz Brisela muče i druge brige. Strateško prekomponovanje Starog kontinenta okrenulo bi pažnju tima iz Kremlja na sasvim drugu stranu, ka drugim saveznicima. I vojnim i ekonomskim. Evroazija odavno nije samo geografski pojam. Kontakti između Rusije, Kine i Indije uveliko su prevazišli stepen kurtoazije. Rešavanje rusko-kineskih pograničnih nesuglasica, na primer, sprovodi se tako glatko da se više niko i ne seća „ideoloških sukoba” iz prošlosti. Ekonomsko-tehnička saradnja u krugu Rusija–Kina–Indija obuhvata danas i najsofisticiraniju tehnologiju iz vojnoindustrijske sfere. Sem toga, istočne privrede u stalnom usponu, gladne su ruskih energenata, kao i ruskog tržišta. Sa strane Moskve stvari ne izgledaju ništa manje primamljive.

Evropljani su svesni da bi svako jače talasanje u Ukrajini i Gruziji moglo žestoko da im se vrati u lice. Nisu bez razloga pojedine države, a pre svih Nemačka, insistirale na aprilskom samitu NATO-a u Bukureštu da se dvema bivšim sovjetskim republikama da „više daha” za prilagođavanje standardima, ali i potrebama, Alijanse. A to je bilo pre nesrećne ofanzive Mihaila Sakašvilija na Južnu Osetiju i Abhaziju. I pre Juščenkovog „apela” iznesenog u londonskom „Tajmsu”.