Желе да створе праву слику о Јеврејима

Образовање о Холокаусту, борба против дискриминације и промовисање јеврејске културе и традиције главне су теме за организацију Хавер Србија. За протеклих десет година рада, које су недавно обележили, његове оснивачице Соња Виличић и Мина Пашајлић са сарадницима посетиле су велики број основних и средњих школа широм Србије, где су промовисали право на другачије мишљење, а и став да је различитост – богатство, а не мана једног друштва.

Соња Виличић каже да је идеја за формирање ове, иначе невладине, организације потекла од колегинице Мине Пашајлић и ње, јер су се више година бавиле неформалним јеврејским образовањем унутар јеврејске заједнице и схватиле су да и нашем друштву недостаје слично образовање, као и да постоји потреба да се шире грађанство упозна с јеврејском зајeдницом, историјом и традицијом.

За „Политику” каже да је све што раде потребно свима који због недостатaка информација имају предрасуде о другим етничким заједницaма, а истовремено је било потребно и јеврејској заједници да би разбили разне многе митове који су, кроз историју, били повод за дискриминацију, протеривања и Холокауст.

– Неопходно је да будемо отворени према спољашњости кроз образовање. Веома је важно да се заједно окупимо и учимо заједно на разне теме. Тако је настала и идеја самог Хавера пре тачно десет година. И из године у годину, у односу на то шта мислимо да је потреба друштва у земљи, али и јеврејске заједнице, креирамо програм. Неки програми су опстали целу деценију јер још постоји потреба за њима. Неке смо заборавили и градимо нове – каже Соња Виличић.

На питање шта је преживело зуб времена, каже да је то њихов највећи пројекат који се зове „Знање једнако толеранција”, иако признаје да она реч толеранција не воли. Наводи да је поента била у томе да се направи пројекат за основне и средње школе, где ће позвати и ученике и наставнике да се упознају с локалном јеврејском историјом и културом, Холокаустом и дискриминацијом у Србији данас.

– Циљ је да представимо јеврејску културу и традицију, појаснимо Холокaуст и опасности које дискриминација и антисемитизам доносе. Те теме смо проширили зато што су од нас тражили наставници да са ученицима разговарамо и о другим дискриминацијама јер ниво ниподаштавања другог и другачијег у школама, али и у друштву, узима све више маха – каже Соња Виличић.

Да је ова тема актуелна, сведочи и то што је поводом Међународног дана сећања на Холокауст, 27. јануара, повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић изјавила да нас тај дан опомиње да јачање антисемитизма, радикалне деснице и говора мржње води ка распиривању расне, националне и верске мржње, што може имати несагледиве последице.

Соња Виличић каже да види пораст дискриминације у школама у последњих десет година колико раде с ученицима. Каже да су данас људи много слободнији да јавно и експлицитно дискриминишу и простор за дискриминацију је постао много већи него пре пет и више година.

– Дискриминација је постала много јавнија и видљивија, када говоримо о простору на интернету. Нико не одговара за коментаре који се остављају или за поруке мржње. Све то се прелива и у школски простор. Последњих година у свим сферама нашег друштва ниво насиља је драстично порастао, нажалост, школе нису изузетак – подсећа Виличићева и каже да су до сада посетили школе у 23 града широм Србије.

– Највећу провокацију смо доживели у Новом Саду, који је доста специфичан, јер се промовише као мултиетнички и мултинационални град. Ђаци који имају десничарске ставове су обучени готово као скинхедси, на једном предавању су нас провоцирали користећи познате антисемитске предрасуде, па су нама предавачима рекли да имамо велике носеве, истицали неку јеврејску конспирацију и да кујемо неке завере... Мени је жао што је наставница извела из разреда ђака који нас је провоцирао. Нама је било много важније да се сам разред избори с њим, јер избацивањем детета са часа не долази образовног процеса каквом тежимо – истиче Соња Виличић.

Као проблем наводи што је данас у рецимо Суботици постоје раздвојени разреди, мађарски, српски, хрватски, буњевачки и нема никаквог контакта међу ђацима, чак и на одморима седе одвојено у својим националним групама. Каже да је то мултикултурна средина која у принципу у систему образовања не дели ништа сем зграде.

– Осим за децу, држимо курсеве и за старије на које долази по тридесетак људи различитих верских и идеолошких опредељења који су заинтересовани да науче нешто о јеврејској култури, традицији и историји. Све што радимо, радимо у циљу да бисмо ширем кругу људи приближили вишеслојност јеврејске заједнице и културе и надам се да у томе успевамо. Важно нам је да људи разумеју да су Јевреји као и сви други различити и да то обогаћује једну заједницу и друштво. Стекли смо много пријатеља у том послу, многе сараднике и у редовима других мањина, али и у већинском становништву. Занимљиво је да имамо више волонтера који су нејевреји и који желе да буду укључени у стварање једне средине која прихвата различитости – уверава Соња Виличић.

Кораци садашњости, прошлости и будућности

Невладина организација Хавер с поносом истиче два пројекта. „Кораци, садашњости, прошлости и будућности”, који се баве мапирањем локалитета који су важни за јеврејско наслеђе и Холокауст. Циљ пројекта је едукација полазника и креирање едукативних обилазака с локалитета који су значајни за јеврејску културу и историју. У протекле две године, колико траје пројекат, кроз образовни процес су прошле 22 особе које су направиле обиласке у Новом Саду, Сомбору, Зрењанину, Сремској Митровици, Београду, Земуну и Параћину.

Камен спотицања је заправо камен сећања 

И „Камен спотицања” jе велики међународни пројекат немачког уметника Гинтера Деминга и представља највећи децентрализовани меморијал на свету посвећен жртвама Холокауста. Сваки камен је сећање на једну жртву. Позивајући се на Талмуд и речи да је човек заборављен када се заборави његово име, као и следећи принцип „једна жртва – један камен”, уметник сматра да нацистичке злочине треба памтити у свакодневици, на улици. Постављање „камена” има за циљ да се пролазници сагињањем и читањем имена симболично поклоне жртвама нацистичких терора.

– У Београду смо поставили десет „камена спотицања” а испред сваке зграде смо у сандуче ставили станарима једно писмо са објашњењем о пројекту као и биографију особе чије је име на камену. Неколико станара нас је звало да нам се захвали и да нам каже да им је важно да знају ко је ту живео. Тренутно припремамо документацију за нову туру „камена спотицања” – каже Соња Виличић.