Телевизија за једнократну употребу

Данас је довољна једна емисија па да човек постане популаран! Рекао је славни Миодраг Петровић Чкаља, уживо пред аналогним камерама, давне 1985. гостујући код Мире Адање Полак у доброј старој Телевизији Београд.

Није тешко носити популарност ако имате кућно васпитање, додао је велики Чкаља, очитавши буквицу свима онима који су нам дошли после њега. То су биле не велике глумчине, већ и велики људи. У њиховој скромности и самокритичности видело се колико су велики. Ех, да нам је више данас таквих људи! Такве су нам биле и ТВ личности. Овај снимак требало би да буде школа за све, и за неке нове звезде које стасавају, али и ТВ водитеље. Јавни сервис требало би сваки дан, уочи Дневника 2, да емитује снимке оваквих великана из своје архиве, као наук... Да треба постојано, спуштене главе, достојанствено, поносно и надахнуто градити своје каријере. То је једини пут до дуговечности, до звезда, до легенде. Нажалост, такве ретке зверке су ишчезле са телевизије и из јавног живота.

Послератна генерација, која је стварала хумор који народ воли, из војничких блуза је дошла да ради свој посао на телевизији. А када су постали свесни своје популарности већ су били уморни, појаснио је велики глумац. Данас су глумци и водитељи уморни од инстант славе, од таблоида, и папараца, од бројних снимања у којима заборављају шта су глумили јуче, а шта ће сутра... Све је постало брзо и кусо. За једнократну употребу, попут модерних електронских цигара.

Колико су некад ТВ ствараоци умели да предвиде будућност и да на интелигентан начин промишљају актуелни тренутак... свега онога што данас нема на ТВ екрану... сведочи и једна сцена из култног „Бољег живота” када Драгомир Чумић Чуме изговара Воји Брајовићу, професору математике, антологијску реченицу: „Данашње генерације ће живети бедно, у ружним кућама и прљавим зградама, куповаће наказни намештај, станове ће пунити кичерајем, волеће лошу музику, трач литературу. Од онога што сте их Ви учили, знате шта ће остати? Само јапански дигитрон у руци. И живеће горе него ми. Научили сте их да је важно да гомилају, множе, отимају, да разликују вишак од мањка, а не и лепо од ружног. То их нисте научили”. Звучи тако познато, зар не? Управо их је томе и научила телевизија!

То је било време великих серија, реплика које и данас круже интернетом, које остају за сва времена. Данас, нажалост, немамо таквих серија које ће бити актуелне и пола века касније... Данас немамо велике ауторе, велика дела... Телевизија гута све као и црна рупа интернета. Све се да спаковати, објавити... Данас вест, сутра заборав... Нема више критичке мисли кад вештачка интелигенција ради уместо нас... На нама је само да преживљавамо, никад усамљенији... Никад испразнији... Никад одрођенији... Отупели... И препуштени медијској стихији која руши све пред собом, која нас носи, баца, а често и добро олупа, спусти на дно, и самеље... Баш као машина за млевење меса. Јер смо одавно постали само то – месо... Интелект је остао негде... заборављен крај пута.