Пун месец над ужичком публиком

Написана у јеку руског реализма, педесетих година деветнаестог века, али изведена тек 1872, због тада врло ригидне цензуре која јој је замерила одсуство морала, комична мелодрама „Месец дана на селу” Ивана Сергејевича Тургењева утопљена је у иронију спознаје о траги(коми)чности постојања. Обележена продорном снагом поетског реализма који је антиципирао Чехова, радња се у првом плану бави проблемом љубави, приказаној у њеној истинској сложености и разорној непредвидивости, што је вероватно и сам Тургењев искусио, имајући у виду да текст има аутобиографских назнака. Драма проблематизује и брак, приказујући га као институцију створену из практичних (материјалних) разлога, која гуши слободу и стварна осећања, као и теме (одсуства) части и похлепе.

Полазећи од овог комада, жанровски дискутабилно одређеног као комедија, као што је случај и са Чеховљевим драмама, редитељ Милан Нешковић гради представу изразито савременог сензибилитета (драматург Јелена Мијовић). Она у доброј мери напушта осећајност радње Тургењева, њену одређујућу апатију, спорост и чамотињу, одразе свепрожимајућег мртвила. Нова осећајност се успоставља на самом почетку, с приказом дана који се смењују као на траци, брзо, кроз кратке призоре, блиске фрагментарним изразима филмско-телевизијске естетике. Почетак представе није био обећавајући, због ужурбаног низања догађаја лишених стварне сценске снаге, али и нападне поставке појединих ликова, изграђених на спољашњим гестовима, нарочито Верочке (Вања Ковачевић), представљене на почетку неодговарајуће карикатурално у њеној младалачкој хистерији, и такође поједностављено незрелог учитеља Бељајева (Дејан Максимовић). Такав почетак јесте разградио ткиво драме Тургењева, разбио је његову поезију безнађа која се гради и кроз спорост, али није одмах успоставио нове, опипљивије вредности. Међутим, с развојем радње, долази до успоравања вртоглаве и сценски неделотворне смене догађаја, сцене постају дуже, а ликови и радња уверљивији. Негде од Верочкине спознаје о неискрености Наталије, која се такође заљубила у Бељајева, тренутка када она постаје драмски убедљив лик, радња постепено добија на тежини и дубини.

Наталија Бојане Зечевић није уобичајено меланхолична, смрвљена досадом брачног живота, из ње избијају јак освајачки карактер и манипулативне вештине које је доводе до остварења страствене физичке везе с младим учитељем, чији израз такође сазрева током развоја догађаја. Игор Боројевић ауторитативно игра Аркадија, Наталијиног мужа који се ретко појављује, у пратњи чврсте Мамице (Дивна Марић), у односу који сугерише да није превазишао утицај мајке, што може да буде објашњење његове незрелости. Иако наступа одлучно, у изразитим драмским цртама, његова позиција је суштински комична, иронична, због потпуног неразумевања Наталијиних љубавних излета. Наступ Вахидина Прелића у улози кућног пријатеља Ракитина, безнадежно заљубљеног у Наталију, у разрешењу такође добија на драмској снази, испољеној у спознајном монологу о неухватљивој природи љубави, која истовремено покреће и разара биће.

Хаџи Немања Јовановић гради лик доктора Шпигељског, у мање уверљивим комичким цртама које треба да карикирају његово користољубље, у проводаџисању, али и просидби Лизавете Богдановне (Ивана Павићевић). Њен лик има посебне симболичке вредности, често је изражајно нема, што разумемо као знак отупелости због неиспуњеног, испуштеног живота, из кога ће једина искорачити, конкретним и симболичким растурањем дрвене ограде око куће, ознаке њихове затворености. Тијана Караичић Радојичић такође надахнуто игра служавку која у неколико наврата деликатно изводи сетне сонгове, битно појачавајући укупну осећајност радње, коју све време прати музичар на клавиру, такође оснажујући доживљај игре, кроз различите тонове, од меланхоличних, преко лепршавих, до претећих (музика Игњат Милићевић).

Изглед сцене је вредно стилизован (сценограф Андрија Рондовић, костим Биљана Гргур), простор дефинише огроман пун месец у позадини. Његово присуство се може тумачити симболички и фаталистички, у погледу утицаја на непредвидљиво понашање ликова, у целини успешно разиграних у овој представи, у пуноћи животних истина, крцатих противречностима.

(Критика је део пројекта „Критичарски караван”, који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе)