Историја се мења, а људска природа остаје иста

Драго ми је што је филм „Вера” топло примљен од стране биоскопске публике, али је сада моје узбуђење још веће док се приказује истоимена серија суботом и недељом на РТС 1 у 20.05 – каже редитељ Недељко Ковачић који потписује и историјски серијал о Јованки Броз.

Серија нуди озбиљан и жанровски модеран третман мање познате епизоде из прошлости. Радња обухвата период непосредно пре и током Другог светског рата када 19-годишња Вера Пешић долази из Лесковца у Београд и убрзо постаје сарадница југословенске, немачке, француске и енглеске обавештајне службе.

Уз глумицу Јовану Стојиљковић, у насловној улози, у филму играју и Петар Зекавица, Виктор Савић, Никола Којо, Тихомир Станић, Анита Манчић, Вук Костић, Александар Срећковић Кубура. За разлику од филма, у серију је уведено више нових ликова.

Ви сте редитељ „Вере”, а сценарио потписујете са супругом Кристином Ђуковић. Које су врлине, а које мане породичне мануфактуре?

– Пуно је предности у томе јер заправо можемо отворено међусобно да претресамо идеје без сујете и да једно друго надопуњујемо. Свакако се ту брише граница између приватног и пословног живота, али то, углавном, важи за све људе који се баве овим послом.

Која је била ваша уметничка идеја водиља?

– Пре свега да направим забаван филм, односно серију с којом ће публика моћи лако да комуницира.

Приватно, волим приче из историје и задовољство ми је да покушам да их пренесем гледаоцима на пријемчив начин. Да покушам да историјске личности прикажем као људе од крви и меса. Историја се мења, а људска природа остаје увек иста.

Да ли је било нечега што сте хтели да реализујете у овом пројекту, а нисте успели?

– Рад на филму или серији је, пре свега, колективни посао где се у сусрету са различитим изазовима одустаје од првобитних и прихватају се у ходу нова решења, што се најчешће покаже и бољим од раније замишљеног. Оно што је важно, то је да смо ми као екипа на крају сви задовољни, односно да смо дали највише од себе у датим околностима.

Како гледате на то што се данас многе серије снимају по страним лиценцама. Да ли у таквим серијама има простора за ауторску и редитељску креативност?

– Сматрам да простора за креативност увек има. То је легитиман продукциони модел који је, очигледно, успешан на тржишту, а писци и редитељи имају простор да се изразе кроз локализацију, односно оно што би се некад рекло „посрбљавање” страног садржаја.

Како коментаришете то што је снимљено много домаћих серија у последње три године...

– И у нашој земљи су трендови исти као у свету. Још пре пандемије вируса корона, надолазећи тренд стриминга је довео до исто тако растуће потребе за ТВ садржајима. Гледаоци ће увек волети домаће садржаје и надам се да ће се ова наклоност наставити и у будућности. Не само због унапређења инфраструктуре домаће филмске индустрије, већ и зато што квантитет неизбежно увек доведе и до квалитета.

Да ли су на помолу нови пројекти?

– Да. Тренутно смо у припремама, са истом продукцијом („ГФЦ”) и сличном ауторском екипом, за реализацију играно-документарног серијала о Александру Ранковићу (блиском Титовом сараднику до 1966. године) за РТС, који ће у десет епизода бити нека врста друге сезоне успешне серије сличног формата о Јованки Броз. Такође, у монтажи се приводи крају рад на документарном филму о Живораду Жики Митровићу, једном од најзначајнијих редитеља у историји југословенске и српске кинематографије – рекао је Недељко Ковачић.