Сенка на значки

Полицајац у Србији. У реду, опасно је то занимање, нема сумње. А слабо плаћено. И не баш много цењено. Колико сами „плавци” доприносе слици и гласу који их бије? Јер они су ти који бију, исто онолико колико их бије глас да злоупотребљавају положај и значку коју носе. Ухвате па туку, често бездушно и, наравно, без икаквог законског основа. А силу смеју да употребе само у крајњој нужди и у самоодбрани. Али прописи често остају мртво слово на папиру.

Ено, пре неки дан сахранише Ранка Панића у Младеновцу који је од пендречења на митингу подршке Караџићу, умро.

И шпански новинар попио батине, и још један наш, истог дана. И ником ништа. Нема истраге или бар не знамо да она траје. 

У Куршумлији су полицајци тукли двојицу црнпурастих суграђана, па се тако и открило да су на души имали већ много њих. И алате и собу за мучење и малтретирање оних који им се не свиђају.

У Нишу полицајка јурила с упаљеним ротационим светлима, службеним аутомобилом мужа и његову љубавницу, па кад их није стигла, онда шенлучила по фасади и прозорима љубавнице, опет из службеног пиштоља. С мецима које МУП купује од пара убраних порезом од грађана.

У Крушевцу, ево, полицајац аутом оборио бициклисту, и не указавши му помоћ, побегао! У истом том граду је наш колега, када је недавно хтео да фотографише удес, завршио у Хитној помоћи.

У земљама које стално узимамо за пример, полицајац у униформи, на дужности, не сме да уђе у кафану, банку, кладионицу, да пије или се коцка, непозван и без налога. Може после посла и кад окачи пиштољ и „тужибабу” у станици. Али и тада мора да води рачуна о угледу службе и значке коју носи.

Наравно, ни на крај памети ми није да тврдим да су они тамо дивни, а наши лоши. И тамо и овде би полицајац када згреши, пуца или туче невине, морао да добије заслужену казну! Јер, и тамо и овде је униформисани чувар реда и мира сервис грађана и браник система. И мера угледа.

Код нас „пирлитају” воки-токији у кафанама, полицајци пију вињак барабар с гостима, пиштоље с футролама стављају на шанк да сви виде да је стигла „власт”. Када нас кажњавају у саобраћају, и врапци знају да може да падне ценкање, па даш „харач” и он те пусти, а добро обома! Таква сазнања се већ дуго гурају „под тепих”. Жмуримо, а знамо да је тако!

Контрола рада полиције у Србији регулисана је Законом о полицији и може да буде спољашња и унутрашња. Спољашњу спроводи Народна скупштина, а унутрашњу контролу рада полиције обавља сектор унутрашње контроле полиције. И то нарочито у погледу контроле законитости рада полиције, поштовања и заштите људских права при извршавању полицијских задатака и примени полицијских овлашћења, „на начин који ближе прописује министар”.

Сектор унутрашње контроле полиције поступа на основу предлога, притужби и представки физичких и правних лица, поводом писаних обраћања припадника полиције и по сопственој иницијативи.

Дакле, све је јасно, када су прописи у питању, али у пракси баш и није тако. Зашто и докле тако. Када ће се полиција напокон одлучити да се позабави „мангупима” у сопственим редовима, када ће почистити своје „двориште”... Да глас који је бије буде добар, без сенки.