Изнуђено друговање

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 27. августа – Изборна конвенција Демократске партије просто је преплављена транспарентима с натписом „Јединство”, али се тиме не обележава постојеће већ прижељкивано стање. Скуп неколико хиљада чланова странке која претендује да преузме комплетну власт у Америци, и председничку поред парламентарне, протиче у апелима да се превазиђу унутрашњи расколи који су већ нагло повећали шансе републиканском, донедавно готово „отписаном” ривалу у трци ка Белој кући.

Склапање пријатељства, једна од најдражих радњи у свакодневици, овде се испоставља као мукотрпан посао. Више скопчан са одрицањима, нарочито од егоцентризма, него са уважавањем одлика пројектованог партнера. „Једнога дана ће Барак Обама и Хилари Клинтон постати пријатељи али је засад то тежак процес стварања простора на сцени за обоје”, оценио је демократски аналитичар Џејмс Карвил…

Наведени процес је остао „тежак” и после синоћног наступа Хилари која је у конвенцијском „Пепси центру”, у Денверу, позвала своје присталице да „својски подрже Обаму и гласају за њега” на новембарским председничким изборима. Међу познаваоцима превладава, наиме, утисак да није извесно колико ће масе клинтоноваца уважити тај апел за склапање ортаклука после љутог и маратонског ривалства Обаме и бивше „прве даме” за страначку номинацију. Анкете показују да би многи разочарани „хиларисти” могли да „из ината” дају свој глас републиканцу Џону Мекејну или апстинирају.

Како залечити ране задате у унутарстраначком изборном мегдану, бар толико да се избегну дејства „у корист сопствене штете”, искушење је које опхрвава демократе. У оптицају су и даље слутње да је „боље за Хилари” да Обама сада изгуби, па да се потврди да је она била у праву кад га је у дуелу карактерисала као претендента који „нема шансе да победи на председничким изборима” и да тако она постане „неспорни председнички кандидат демократа” на следећем (2012. године) изборима. Истовремено указује се да би, уз оригиналност да је црнац који је убедљиво најдаље догурао у америчким изборним надметањима, Обама „морао да покаже више јасноће у својим стратешким опредељењима” као и у маневрима за придобијање бирачких маса где још нема довољну подршку у радничком, фармерском и слоју имиграната из Латинске Америке.

Појединим посматрачима се чини, при том, да је Обама у овом тренутку „превише пасиван” док Хилари одржава активност као да је и даље уконкуренцији. „Никада нисам видела конвенцију (као што је ова) на којој се већа енергије троши на оне који су изгубили него на оне који су победили”, запажање је колумнисткиње „Њујорк тајмса” Морин Дод.

Реч је о транзицији какву политичка сцена суперсиле досад није доживела – да једна од две главне странке (Демократска) креће путем који дуго владајућим клинтоновцима одузима доминацију. И да своје тежње концентрише на „менталитетни преврат”, којим би црнац први пут постао шеф државе у којој су белци већина, а што би показало и да је Америка способна да превазиђе не само своје него и предрасуде које друге омеђују у вредновању разних мањина.

Подухват је прилично ризичан. Победа Мекејна дубоко би поткопала демократе, нарочито њихово руководство, јер би била доживљена као неспособност странке да освоји Белу кућу која јој се, низом погрешних потеза републиканског председника Џорџа Буша, практично нудила „на извол’те”.

Да „Обамина револуција” не би изгубила од „већ виђеног” (јер се Мекејн скицира као „понуда за трећи мандат грешног бушизма”) потребна је подршка, али искрена, клинтонијанаца. То подразумева да Хилари и њен супруг Бил прихвате чињеницу, коју ни у свакојаким ноћним морама нису доживели, да су овога пута поражени, па да је унутар и странке и бирачког тела неко други – први. Истовремено је Обами, додаје се, неопходно да клинтоновце привуче к себи подешавањем свог програма.

Проблем је, можда, понајвише у Билу Клинтону. Он би хтео да се, као једини демократа с два пуна председничка мандата у последње 64 године, вреднује и даље као „неспорни ауторитет”, да даје савете новом лидеру и да му се забораве гафови које је правио у страначкој изборној кампањи. А Обама ништа од тога, кажу – неће, рачунајући да ће с масама клинтоноваца успоставити пријатељство „на свој начин”, којим је претходно победио њихову фавориткињу…