Како титловати Вучића

Подељена Србија је у два скупштинска дана посвећена Косову могла да разоткрије какву политичку класу има, али ту прилику ће вероватно пропустити неспремна да критички посматра и оне за које навија.

Само би фото-финиш могао да одреди ко је током „дебате” зачињене физичким инцидентима, псовкама и порно-филмовима показао више незрелости у расправи о јединствено важној теми: власт која је сопствену конфузију прикривала арогантним баражима оптужби или бучни ривали који су безглаво загризли мамац неспремни да понуде икакво решење за проблем с којим се Србија деценијама суочава.

Александар Вучић дошао је у скупштину да би објаснио зашто је дипломатском квинтету Запада рекао да прихвата њихов концепт дијалога иза којег стоји прецизно дефинисан захтев да Београд више не спречава чланство Косова у међународним организацијама. Уједињене нације се подразумевају.

Уместо тога, председник је узвикивао: „Нема предаје” и понављао да Србија неће признати косовску независност нити столицу најмлађе европске нације у УН.

Нешто ту озбиљно не штима. Изгледа да Вучића треба титловати јер речи које упућује Западу и речи намењене домаћој јавности не припадају истој групи евроатлантских (политичких) језика. Верујем да је западна варијанта озбиљнија од српске.

Председникови лојалисти клицали су Ву-Чићу као највољенијем вођи Северне Кореје, али мора да су се ипак питали како себи да објасне како ће заокрет који им је шеф најавио пренети чланству СНС-а које жели да живи у уверењу да је „Косово Србија”?

Социјалисти су калкулантски, како умеју, гласно ћутали нервирајући Вучића што их на време није довео у ред, али заборавите и помисао о распаду коалиције.

Опозиција к’о опозиција. Решена је да европски предлог одбаци као „позив на капитулацију”. Створен је гротескни Фронт одбијања у којем су српски националисти и проруски десничару с једне, и проевропске демократе које лутају у потрази за јасно дефинисаним идентитетом, с друге стране. Таква формација политичког противприродног блуда показала је да само зна шта неће, а не шта хоће.

Шта сада?

Могао би председник да покуша да западним посредницима прећути своја два патриотска „не” Косову, могао би да им каже колико му је тешко, али то не би било препоручљиво. Не пали. Њихово стрпљење је на истеку.

Могао би да распише изборе који не би променили ништа али би му купили време. Тактика чекања на Годоа, или краја рата у Украјини, такође не пролази. Маневарски простор сведен је на ћошак.

Запад је одлучан да не дозволи да косовски конфликт постане озбиљна безбедносна претња нити да прерасте у замрзнути конфликт. Тражи се континентално јединство у супротстављању руским освајачким амбицијама.

Могао би председник јасније да поручи да се Србија враћа свом давно прокламованом геостратешком циљу – Западу, где ће бити добродошла уколико уклони најнеуралгичнију тачку Западног Балкана и тако отвори врата успешнијој сарадњи са суседима.

Могао би и да захвали Русији на подршци принципима међународне правде које сада сама гази, или на обећању да ће употребити вето који је вешто уграђен у цену НИС-а.

Могао би да објасни како мисли да своју начелну сагласност преточи у већинску подршку европском плану па да хиљадити пут понови: дајте ми што пре Заједницу српских општина. То је једини начин да покушам да утичем на јавност и бирачко тело.

Могао би да Српској православној цркви, која симптоматично ћути а знала је да га назива „велеиздајником”, објасни да питање њене имовине на Косову и Метохији није тешко решити и да би ходочасници слободно ишли у Пећку патријаршију као што хришћани иду за Свету земљу. Нека настави да се придржава изреке да су се, откако су Феничани измислили новац, могућности захваљивања јако поједноставиле.

Могао би, а то ће свакако и учинити, да уверава да је он тај који мора да исправља грешке претходника и да је захваљујући његовој доследној политици Србија на путу да постане уважени члан западне заједнице.

Могао би председник да своја редовна „ванредна” обраћања нацији аргументованије фокусира на последице са којима би се Србија суочила у случају одбијања. Грађани овде ангажују главу тек пошто им опасност крене из џепа.

Могао би да, упоредо са утеривањем партијске дисциплине, својим медијима упути директиву да појачају прозападне, а смање „актуелне” проруске ставове.

Морао би да јасно поручи Србима на Косову да прихватање плана не значи да их Србија напушта. Напротив. Нормализација односа активирала би канале подршке њиховој безбедности на међународном, а не на нивоу борбених појединаца који прете: „Ја сам се вратио, а ви знате шта то значи.” Свака помоћ била би загарантована.

Могао би да грађанима Србије објасни да Косово није за „издају, предају и продају” јер не можете да „издате, предате и продате” оно што је изгубљено у рату 1999. Нема више околишања и подгрејавања илузија.

Можда ово последње и не мора. Довољно га већ по глави удара бумеранг његове политике, па га неће нико сажаљевати ако буде уздисао што га толико мало људи разуме.

Много тога је председник могао да учини, али није. Сви су изгледи да ће и овога пута сам одлучити, као и током свих година откако је приграбио сву власт, изградио култ личности, обесмислио институције, укинуо независност судства, кротио медије, дозволио корупцију...

Па нека му буде дозвољено и да, без титловања, прихвати европски план за решење косовског проблема који нам свима виси као Дамоклов мач изнад главе.