Пукла коалиција

Оно што се очекивало и од чега се страховало, заиста се и догодило. Само неколико дана пошто су се решили заједничког непријатеља – председник Первез Мушараф је прошле недеље поднео оставку – коалициони партнери у пакистанској влади су се вратили на некадашње позиције љутих политичких противника.

Наваз Шариф, бивши премијер (у два напрасно окончана мандата) и лидер мањег партнера у влади, Муслиманске лиге, у понедељак је објавио излазак из владе и коначан разлаз са Асифом Али Зардаријем, вођом (од убиства супруге, бивше премијерке Беназир Буто прошлог децембра) највеће парламентарне странке, Пакистанске народне партије (ППП).

Раскол је дуго тињао, а чини се да је после одласка Мушарафа понестало разлога да се растући неспоразуми даље изглађују. А неспоразуми су исте природе као и они који су их почетком ове године ујединили против Мушарафа: тичу се власти.

Све је, као и свугде у политици, увијено у обланду принципа. Наваз је своју Муслиманску лигу повукао из савеза са образложењем да Зардари није испоштовао коалициони споразум у две кључне тачке: да ће, после одласка Мушарафа, на положаје вратити све судије Врховног суда које је бивши председник лане сменио, као и да ће кандидат за новог шефа државе (који ће се у скупштинама четири покрајине и националном парламенту бирати 6. септембра) бити одређен усаглашавањем.

Зардари је, према Шарифовим изјавама, најпре одбио да на положај врати председника Врховног суда Ифтикар Чаудрија, који је, због свог пркоса Мушарафу, прошле године постао симбол независног судства у Пакистану.

Што се тиче места новог председника, то је Зардари пожелео за себе, објављујући да се кандидује испред ППП-а.

Његово одбијање да врати све судије објашњава се његовим страховањима да би баш Ифтикар Чаудри могао да незаконитим прогласи споразум Бутоових са Мушарафом из прошле године, којим су поништене све оптужбе против њих за корупцију и злоупотребу положаја, током две владе у којима је Беназир била премијерка, а њен супруг један од министара. Због тих оптужби, Зардари је провео 11 година у пакистанским затворима, док је Беназир била у егзилу.

После Мушарафове оставке, Зардари је постао кључна политичка фигура у Пакистану, са очигледно нараслим амбицијама да се наметне не само као национални лидер, већ и кључни партнер моћног западног савезника Америке.

Вашингтон је, према неким анализама, више склон Зардарију него Шарифу, који је својевремено, као премијер, у једном моменту охладио везе са САД. Он је по повратку из егзила у земљу прошле године давао антиамеричке изјаве и наговестио да би, у сучељавању са исламским екстремистима, водио другачији, у сваком случају блажи курс од Мушарафа.

Случајном или неком другом подударношћу, „Њујорк тајмс” јуче је обелоданио Зардаријеве јаке везе са америчким амбасадором у Уједињеним нацијама Залмеј Кализадом – њихове учестале контакте који међутим ниси били одобрени у Стејт департменту.

Кализад је иначе рођени Авганистанац, био је и амерички амбасадор у Кабулу, а месецима се спекулише да има амбиција да постане и – следећи председник Авганистана. Његово мешање у сектор за који није надлежан – политику према Пакистану, који је изузетно важан као савезник у „рату против терора”, разгневило је, међутим, пише „Њујорк тајмс”, његовог шефа, помоћника државног секретара задуженог за Јужну Азију Ричарда Баучера.

Лондонски „Фајненшел тајмс” објавио је и пикантерије из медицинског досијеа Асифа Али Зардарија: потврде које су, док је својевремено (између 2005. и 2007.) настојао да се одбрани од корупционашке оптужнице пред једним британским судом, издали један амерички психијатар и један кардиолог из Дубаија, са дијагнозама како је пацијент човек са вишеструким, веома озбиљним, менталним и физичким проблемима, па због тога неспособан да изађе пред суд.

Из Зардаријевог окружења узвраћено је да су ови проблеми у међувремену превазиђени, те да су потоња медицинска испитивања показала да више нема никаквих симптома, као и да је способан да се кандидује за било који политички положај.

Остаје да се види колико ће ови ожиљци из прошлих битака бити релевантни за оне које предстоје. Засад је само извесно да после пуцања коалиције нису на видику нови избори – ППП може да се одржи уз помоћ неколико мањих партија.

Процене су и да Зардари има шансе да постане нови пакистански председник, осим ако се, као што се то дешавало у прошлости, у политику опет не умеша војска. Коалициони разлаз, у сваком случају, није добар знак за земљу која тренутно има више проблема него што може да их решава.