Глас бошњачке елите

Из сарајевских „Дана” преносимо део одговора које су познате Сарајлије дале на питање: „Да ли је Сарајево бошњачка престоница”? Режисер Дино Мустафић је рекао да је Сарајево „напросто више није град по мери човека”. Он је казао да је убијање Сарајева током опсаде „настављено и у миру, општом равнодушношћу, индиферентношћу за мањинска права, јер су власти промениле облик национализама и са етничког прешли на грађански национализам, суптилан, перфидан, подмукао”.

За доцента на Филозофском факултету Асима Мујкића Сарајево још није бошњачка престоница. Његов је став да сва три национализма од 1990. године „предано раде на томе да Сарајево постане бошњачки град”, јер је свима циљ да у БиХ створе своје мини-националне државе, са јасно одређеном територијом, институцијама и главним градовима.

Професор књижевности на Филозофском факултету др Енвер Казаз је констатовао да Сарајево „јесте постало предоминантно бошњачки град” и да је, као такво, жртва националистичког модела политике. „И то жртва све три етнотериторијалне политике – и бошњачке, и српске, и хрватске. Међутим, проблем Сарајева није само у томе. Он је, што је још ужасније, постао клерикализован и деурбанизован град, који, само док траје неки од културних фестивала, подсети на негдашњег себе”, нагласио је Казаз и закључио да је „на грађанима Сарајева одговорност да град из разјарених раља примитивне власти врате себи”.

Утисак песника Џемалудина Латића је „да Сарајево чува свој мултинационални карактер и дух заједничког живота и отворености”. Он је рекао да „политика Сарајева, као главног града државе БиХ, може бити крива у толикој мери што не изналази начин” да исељавање Срба и Хрвата „не зауставља не само у овом граду него и у целој земљи. Сарајево мора остати главни град БиХ”.

Члан ратног Председништва БиХ др Мирко Пејановић је оценио да обнављање етничке структуре Сарајева првенствено кочи неспремност власти да „мења структуру државне управе која је настала ратом” и државних предузећа. За њега је поразна чињеница да се учешће небошњака у општинским, градским и кантоналним органима непрекидно смањује. Он је закључио да ће Сарајево „бити доминантно град Бошњака” и, у том контексту, „главни град бошњачког народа, не само који живи у БиХ него и шире”.

И Пејановићева колегиница из ратног Председништва БиХ, Татјана Љујић-Мијатовић није задовољна стањем у Сарајеву: „Ја исто осећам, то морам рећи као особа која је била овде и у рату и српске сам националности, да оно што сам урадила, дакле стала на страну народа, а не на страну злочина, данас и на својим леђима осећам као притисак који ми се не свиђа”.

(/slika2)Председник Хрватске сељачке странке Илија Шимић је истакао: „Сарајево постаје једнонационално муслиманско-бошњачки град... Ако Сарајево не буде мултиетнички град, ако не буде приближно оно што је било, онда је тешко говорити и о таквој БиХ”. Сарајево, по његовом мишљењу може у демографском смислу, да буде доминантно бошњачки град, али то не мора да буде културолошки и јавно, што се види по именима јавних простора, јавних установа, улица...

Бивши начелник општине Центар Љубиша Марковић је оценио да је „Сарајево престоница бошњачке елите”. То је, тврди, резултат деловања три националне елите у БиХ, у којем Сарајево „плаћа највећу цену јер из њега свакодневно одлазе уметници, академици, професори, певачи”. Начелница града Сарајево Семира Боровац излаз из садашњег стања види у брисању административне линије између овог града и Источног Сарајева. То би, рекла је, учинило „да Сарајево опет буде оно што је некад било”.