​ Украјина je само пролазна станица

„Свет се неумољиво креће ка новом великом рату”, изјавио је прошле седмице Антонио Гутерес, генерални секретар Уједињених нација. „Могућности за одржање мира све су мање. Морамо да се пробудимо и прихватимо се посла”, закључио је.

Како у овом тренутку стоје ствари, Украјина је само једна од степеница ка новој трагедији. Чињеница да се у један, у суштини локални сукоб, укључио цео Запад само потврђује схватање да граница интереса у Европи није коначно успостављена и да ће, онога тренутка кад заћуте топови у бившој совјетској републици, њихов звук почети да одјекује на неком другом месту.

Европски систем безбедности успостављен по окончању Другог светског рата и ослоњен више на моћ САД него на домаће снаге, почео је да се круни поновним уједињењем две Немачке. Овај повратак заједништву није, међутим, пратио и повратак у предратне границе. А управо се због њих и ратовало. Ипак, нови распоред створио је прилику да свако своју несрећу почне да тумачи на сопствени начин и у складу са својим интересима.

Она жељена, јединствена, Европа суштински никад није успостављена. Хладни рат био је нека врста примирја, али не и крај дефинисања односа снага на Старом континенту. Повремене побуне у појединим источноевропским државама, пад Берлинског зида, распарчавање Југославије и Чехословачке, распад совјетске империје... обилато су помагани са стране оних земаља које су себи узеле за право да свет преобликују у складу са сопственим интересима. Идеолошка, верска и слична размимоилажења постала су у тим покушајима најубојитије оружје. И то оружје и данас функционише.

Већ за који дан руско-украјински сукоб ући ће у другу годину свог трајања, а шансе за његово смиривање и евентуални мировни договор нису ни на видику. Притом Украјина о својој судбини, практично, и не одлучује. Руководство из Кијева све је препустило доносиоцима одлука у Вашингтону, што ће на крају довести до тога да се о послератној Украјини, њеној обнови, границама, путу у будућност... сами Украјинци ништа не питају. А то на даље оставља отворено питање судбине бивше совјетске републике и њених грађана и отворен простор за нека нова незадовољства, буне и ратове.

Према писању московске „Правде”, а с обзиром на стање на бојишту, неке поделе већ сада могу да се сагледају. Граница која би делила две стране захватила би и Одесу, важну луку на Црном мору, и раздвојила источни део садашње Украјине од западног. То свакако неће бити крај целе приче, пошто на те западне делове озбиљно кидишу Пољаци, Мађари и Румуни, тако да је велико питање како би у будућности могла да изгледа земља коју тренутно води Володимир Зеленски.

Већина „пророка” позива се на већ познате случајеве Пакистана и Индије, тачније, територија Џаму и Кашмир, потом на ситуацију на Кипру, који је такође подељен и чији један део се налази у Европској унији, док би се за други могло рећи да је практично у Турској, или на делове територија Индије и Кине, где, према неким сведочењима, припадници две супротстављене армије једни друге гађају дрвљем и камењем, пошто им је друго оружје забрањено како не би испровоцирали нуклеарни сукоб.

Јасно је да у Америци нису склони скоријем окончању рата у Украјини и чине све што је у њиховој моћи да овај сукоб што више продуже. Према мишљењу руског аналитичара Андреја Сушенцова, за то постоји више разлога а један је свакако и то што је, захваљујући дешавањима на терену у јесен 2022, у јавности створен утисак како је Русију могуће победити. Европљани су у вези с тим видно мање ентузијасти и стога Вашингтон чини све што може како би савезнике, ако не убедио, онда барем натерао да још неко време остану „на фронту”. Недавна посета Володимира Зеленског америчкој престоници била је један од адута у тој партији.

Ипак, ништа не може да сакрије чињеницу да се рат у Украјини не води толико због жеље тамошњег народа да се на било који начин дистанцира од руских комшија, колико из сазнања Америке да је почела да губи деценијско упориште у Европи. Самодовољност која је западног моћника одржавала до својевременог уплитања у Други светски рат у великој мери је пољуљана и у Вашингтону су свесни да их океани који их окружују више не чувају на исти начин.

Та жеља да западни део Старог континента буде амерички бедем према тзв. Истоку могла је да има смисла у временима хладног рата. Али неминовно енергетско и друго повезивање са Русијом претворило је Европу у конкурента Америци. И то опасног. Разарање цевовода „Северни ток 2” било је начин да се тај тренд заустави.

Ипак, технологија којом данас владамо не дозвољава да та намера остане скривена. Преостао је рат у Украјини, а после њега можда и неки други.

Слободан Самарџија