​ Ukrajina je samo prolazna stanica

„Svet se neumoljivo kreće ka novom velikom ratu”, izjavio je prošle sedmice Antonio Guteres, generalni sekretar Ujedinjenih nacija. „Mogućnosti za održanje mira sve su manje. Moramo da se probudimo i prihvatimo se posla”, zaključio je.

Kako u ovom trenutku stoje stvari, Ukrajina je samo jedna od stepenica ka novoj tragediji. Činjenica da se u jedan, u suštini lokalni sukob, uključio ceo Zapad samo potvrđuje shvatanje da granica interesa u Evropi nije konačno uspostavljena i da će, onoga trenutka kad zaćute topovi u bivšoj sovjetskoj republici, njihov zvuk početi da odjekuje na nekom drugom mestu.

Evropski sistem bezbednosti uspostavljen po okončanju Drugog svetskog rata i oslonjen više na moć SAD nego na domaće snage, počeo je da se kruni ponovnim ujedinjenjem dve Nemačke. Ovaj povratak zajedništvu nije, međutim, pratio i povratak u predratne granice. A upravo se zbog njih i ratovalo. Ipak, novi raspored stvorio je priliku da svako svoju nesreću počne da tumači na sopstveni način i u skladu sa svojim interesima.

Ona željena, jedinstvena, Evropa suštinski nikad nije uspostavljena. Hladni rat bio je neka vrsta primirja, ali ne i kraj definisanja odnosa snaga na Starom kontinentu. Povremene pobune u pojedinim istočnoevropskim državama, pad Berlinskog zida, rasparčavanje Jugoslavije i Čehoslovačke, raspad sovjetske imperije... obilato su pomagani sa strane onih zemalja koje su sebi uzele za pravo da svet preoblikuju u skladu sa sopstvenim interesima. Ideološka, verska i slična razmimoilaženja postala su u tim pokušajima najubojitije oružje. I to oružje i danas funkcioniše.

Već za koji dan rusko-ukrajinski sukob ući će u drugu godinu svog trajanja, a šanse za njegovo smirivanje i eventualni mirovni dogovor nisu ni na vidiku. Pritom Ukrajina o svojoj sudbini, praktično, i ne odlučuje. Rukovodstvo iz Kijeva sve je prepustilo donosiocima odluka u Vašingtonu, što će na kraju dovesti do toga da se o posleratnoj Ukrajini, njenoj obnovi, granicama, putu u budućnost... sami Ukrajinci ništa ne pitaju. A to na dalje ostavlja otvoreno pitanje sudbine bivše sovjetske republike i njenih građana i otvoren prostor za neka nova nezadovoljstva, bune i ratove.

Prema pisanju moskovske „Pravde”, a s obzirom na stanje na bojištu, neke podele već sada mogu da se sagledaju. Granica koja bi delila dve strane zahvatila bi i Odesu, važnu luku na Crnom moru, i razdvojila istočni deo sadašnje Ukrajine od zapadnog. To svakako neće biti kraj cele priče, pošto na te zapadne delove ozbiljno kidišu Poljaci, Mađari i Rumuni, tako da je veliko pitanje kako bi u budućnosti mogla da izgleda zemlja koju trenutno vodi Volodimir Zelenski.

Većina „proroka” poziva se na već poznate slučajeve Pakistana i Indije, tačnije, teritorija Džamu i Kašmir, potom na situaciju na Kipru, koji je takođe podeljen i čiji jedan deo se nalazi u Evropskoj uniji, dok bi se za drugi moglo reći da je praktično u Turskoj, ili na delove teritorija Indije i Kine, gde, prema nekim svedočenjima, pripadnici dve suprotstavljene armije jedni druge gađaju drvljem i kamenjem, pošto im je drugo oružje zabranjeno kako ne bi isprovocirali nuklearni sukob.

Jasno je da u Americi nisu skloni skorijem okončanju rata u Ukrajini i čine sve što je u njihovoj moći da ovaj sukob što više produže. Prema mišljenju ruskog analitičara Andreja Sušencova, za to postoji više razloga a jedan je svakako i to što je, zahvaljujući dešavanjima na terenu u jesen 2022, u javnosti stvoren utisak kako je Rusiju moguće pobediti. Evropljani su u vezi s tim vidno manje entuzijasti i stoga Vašington čini sve što može kako bi saveznike, ako ne ubedio, onda barem naterao da još neko vreme ostanu „na frontu”. Nedavna poseta Volodimira Zelenskog američkoj prestonici bila je jedan od aduta u toj partiji.

Ipak, ništa ne može da sakrije činjenicu da se rat u Ukrajini ne vodi toliko zbog želje tamošnjeg naroda da se na bilo koji način distancira od ruskih komšija, koliko iz saznanja Amerike da je počela da gubi decenijsko uporište u Evropi. Samodovoljnost koja je zapadnog moćnika održavala do svojevremenog uplitanja u Drugi svetski rat u velikoj meri je poljuljana i u Vašingtonu su svesni da ih okeani koji ih okružuju više ne čuvaju na isti način.

Ta želja da zapadni deo Starog kontinenta bude američki bedem prema tzv. Istoku mogla je da ima smisla u vremenima hladnog rata. Ali neminovno energetsko i drugo povezivanje sa Rusijom pretvorilo je Evropu u konkurenta Americi. I to opasnog. Razaranje cevovoda „Severni tok 2” bilo je način da se taj trend zaustavi.

Ipak, tehnologija kojom danas vladamo ne dozvoljava da ta namera ostane skrivena. Preostao je rat u Ukrajini, a posle njega možda i neki drugi.

Slobodan Samardžija