Тресла се гора, родио се миш

Пренос заседања Народне скупштине поводом важног косовског питања у четвртак био је тога дана један од најгледанијих програма. Готово подједнако као и ријалити „Задруга”. Није спорно да грађане Србије занима једно овакво питање од којег зависи будућност Србије. Упитно је оно друго... Која је сличност скупштинског парламента са једним, ако би се то могло тако назвати, забавним садржајем сумњивог квалитета у којем доминирају агресија, мржња, свађе, псовке... Да ли нас је заиста интересовало разоткривање француско-немачког мировног споразума или ко ће коме шта да каже, ко ће на кога насрнути ... Да ли смо очекивали конструктивне предлоге и решења или смо у дубини душе вапили за „задругарском” реториком, повишеним тоновима и узбурканим страстима... које смо касније препричавали у друштву и коментарисали на друштвеним мрежама... Да ли је оно што се дешавало у скупштинским купама, а пред будним оком камере, заиста права слика и прилика нашег друштва. Да ли смо омамљени гледали некакав ријалити? Да ли је то заиста оно за чим наша душа чезне?

Наједном смо заборавили због чега смо сви ту, које је заједничко питање, дилема и брига... А испливало је опет на површину оно најлошије у људској природи. Бука, понижавање, „тешке речи”, подметање ноге, заменили су конструктивне идеје и решења. Физичко насртање и жеља за батињањем, по старом српском обичају, као једини одговор, уместо културе комуникације и поштовања, и нас гледалаца, грађана ове Србије, и оних који раде у наше име! Забаван је многима био, до касно у ноћ, вишесатни програм на каналу јавног сервиса, који смо маратонски пратили, попут ријалитија, удаљивши се од суштине и због чега смо се сви окупили под сводом старог велелепног здања које би бар због поштовања институције, јавног простора и етра, требало да нас подсети због чега смо ту. Скупштина није арена, нити циркус, нити студио у Шимановцима. Такође није ни оптуженичка клупа, нити судница... Она није простор за забаву, нити естрадна сцена... За то је кафана... Мало смо се сви занели и побркали лончиће. А рејтинзи расту... Док неки други, паметни и креативни ТВ аутори чекају да им се ослободи ринг и поново врати емисија у програмску шему на којој су мукотрпно радили. Да ли смо после ових преноса паметнији, да ли смо освешћенији, да ли смо нашли решење за превазилажење вишегодишњег проблема... да ли нас је током преноса заболела мука наших сународника са југа земље... да ли смо и у једном тренутку помислили на њих?

Телевизија је била, као много пута до сада, саучесник у скрнављењу јавне речи и институције. И овога пута у функцији забаве, а не едукације... Гора се тресе (и стварно, у Турској), родио се миш... Окренућемо још два, три круга... Док рингишпил ради. Хоћемо ли бити паметнији? Јер, лако је Ралету! Неко узвикну тихо, у прајм тајму.