Tresla se gora, rodio se miš

Prenos zasedanja Narodne skupštine povodom važnog kosovskog pitanja u četvrtak bio je toga dana jedan od najgledanijih programa. Gotovo podjednako kao i rijaliti „Zadruga”. Nije sporno da građane Srbije zanima jedno ovakvo pitanje od kojeg zavisi budućnost Srbije. Upitno je ono drugo... Koja je sličnost skupštinskog parlamenta sa jednim, ako bi se to moglo tako nazvati, zabavnim sadržajem sumnjivog kvaliteta u kojem dominiraju agresija, mržnja, svađe, psovke... Da li nas je zaista interesovalo razotkrivanje francusko-nemačkog mirovnog sporazuma ili ko će kome šta da kaže, ko će na koga nasrnuti ... Da li smo očekivali konstruktivne predloge i rešenja ili smo u dubini duše vapili za „zadrugarskom” retorikom, povišenim tonovima i uzburkanim strastima... koje smo kasnije prepričavali u društvu i komentarisali na društvenim mrežama... Da li je ono što se dešavalo u skupštinskim kupama, a pred budnim okom kamere, zaista prava slika i prilika našeg društva. Da li smo omamljeni gledali nekakav rijaliti? Da li je to zaista ono za čim naša duša čezne?

Najednom smo zaboravili zbog čega smo svi tu, koje je zajedničko pitanje, dilema i briga... A isplivalo je opet na površinu ono najlošije u ljudskoj prirodi. Buka, ponižavanje, „teške reči”, podmetanje noge, zamenili su konstruktivne ideje i rešenja. Fizičko nasrtanje i želja za batinjanjem, po starom srpskom običaju, kao jedini odgovor, umesto kulture komunikacije i poštovanja, i nas gledalaca, građana ove Srbije, i onih koji rade u naše ime! Zabavan je mnogima bio, do kasno u noć, višesatni program na kanalu javnog servisa, koji smo maratonski pratili, poput rijalitija, udaljivši se od suštine i zbog čega smo se svi okupili pod svodom starog velelepnog zdanja koje bi bar zbog poštovanja institucije, javnog prostora i etra, trebalo da nas podseti zbog čega smo tu. Skupština nije arena, niti cirkus, niti studio u Šimanovcima. Takođe nije ni optuženička klupa, niti sudnica... Ona nije prostor za zabavu, niti estradna scena... Za to je kafana... Malo smo se svi zaneli i pobrkali lončiće. A rejtinzi rastu... Dok neki drugi, pametni i kreativni TV autori čekaju da im se oslobodi ring i ponovo vrati emisija u programsku šemu na kojoj su mukotrpno radili. Da li smo posle ovih prenosa pametniji, da li smo osvešćeniji, da li smo našli rešenje za prevazilaženje višegodišnjeg problema... da li nas je tokom prenosa zabolela muka naših sunarodnika sa juga zemlje... da li smo i u jednom trenutku pomislili na njih?

Televizija je bila, kao mnogo puta do sada, saučesnik u skrnavljenju javne reči i institucije. I ovoga puta u funkciji zabave, a ne edukacije... Gora se trese (i stvarno, u Turskoj), rodio se miš... Okrenućemo još dva, tri kruga... Dok ringišpil radi. Hoćemo li biti pametniji? Jer, lako je Raletu! Neko uzviknu tiho, u prajm tajmu.