​Бетмен и Џокер светске политике

Шон Пен је запретио да ће „претопити” свој Оскар ако Америчка филмска академија не позове Володимира Зеленског да се у марту обрати публици на додели најпознатијих холивудских награда.

Драма без разлога. Украјинском председнику су већ отворена врата у индустрији забаве у Лос Анђелесу. У зеленој тренерци налик војничкој униформи, Зеленски се путем видео-линка прошлог месеца појавио на додели Златних глобуса, а прошле године и на Гремијима. И Берлински међународни филмски фестивал, који почиње средином месеца, потврдио је да ће премијерно приказати Суперсилу, Пенов документарац о рату у Украјини.

За статус који ужива у Америци и Европи, Зеленски има много да захвали индустрији забаве, која утиче и на информативне медије. Следећи холивудске сценарије, медији често о сложеним међународним сукобима извештавају по поједностављеној, архетипској шеми јунак–зликовац. Херој du jour је Зеленски, а његов антипод руски председник Владимир Путин. „Доказао је да храброст може бити заразна”, написали су уредници Тајма кад су прогласили Зеленског за личност 2022. године, што је потврдило његов имиџ хероја.

Блокбастери су навикли публику на црнобеле слике у којима се суперхероји боре против тамне стране живота. На управо завршеном Фестивалу документарног филма ДОК #5 у Београду приказан је и филм Представе рата, који говори о томе колико су Пентагон и Централно-обавештајна агенција утицали на стварање најславнијих филмова. Америчко министарство одбране има канцеларију у Лос Анђелесу, где прима продуценте који желе да се баве ратним темама. Да би добили било какву помоћ Пентагона, аутори морају да пристану на све измене које тражи војска. Један од најчешћих захтева је да се припадници америчких трупа приказују искључиво у најбољем светлу. Како подвлачи аутор Представа рата, Америка је „од Другог светског рата имала 70 интервенција”, а подршку јавног мњења за ратове добијала је и уз помоћ Холивуда и стереотипног приказивања „злих Руса или злих Кинеза”. Највећа пропаганда неретко је доживљавала највећи успех, што и показују наслови попут Топгана или Аргоа.

Кад се украјински председник прошле године појавио на додели музичких награда Греми, продуценти су његово обраћање описали као говор о „миру за време рата, истини током лагања” и подизању гласа уместо ћутања. Индустрија забаве врви од оваквих дихотомија. И док у Лос Анђелесу увек могу да се позову на то да је њихов задатак да причају приче, а не да утврђује чињенице о свету, информативни медији имају мање оправдања за манихејске поделе. Ипак, новине, телевизије и сајтови упорно опонашају Холивуд и бинарно приказују свет: демократија – аутократија, цивилизација – варварство, херојска борба – ничим неизазван напад. Кад се борба за моћ, ресурсе и друге државне интересе спусти на раван борбе добра против зла, лакше је придобити јавност и оправдати навијање медија.

Вашингтон пост је написао да Русија чини „геноцидни злочин” и сврстао Путина уз Садама Хусеина, Муамера ел Гадафија и Башара ел Асада, који су раније одиграли улогу зликовца. Њујорк тајмс је рат у Украјини окарактерисао као „Путинов рат”. То је наставак приче о Садаму Хусеину као „новом Хитлеру” или о „Асаду касапину”, како је једном Њујорк тајмс назвао сиријског председника. Пошто је компликована геополитичка ситуација овако поједностављена, то је природно водило ка томе да медији ургирају за интервенције. Економист је на насловну страну ставио Асада и наслов „Јако га удрите”, Телеграф је објавио фотографију линчованог Гадафија и текст „Нема милости за немилосрдног тиранина”, док је Вашингтон пост закључио да је за „Асада тиранина” једино решење „мртвачки сандук”.

Медији су пратили логику Џорџа Буша, који је као председник припремао нацију на ратове и масовни надзор зарад борбе против тероризма. У Говору о стању нације 2002. пет пута је поменуо реч „зло” и најавио „битку цивилизације”.

На истом трагу је недавно пољски премијер Матеуш Моравјецки позвао да се Украјини шаље још оружја да би се „зауставила варварска Русија” и додао да би западно суздржавање значило сврставање „на погрешну страну историју”.

Кад је прошле године дошао у Вашингтон, Зеленски је дочекан као херој. Његово обраћање у Капитолу медији су назвали „историјским говором”. Украјински председник гаји имиџ лидера мале демократске земље која се храбро бори против џиновске аутократије и поручује да је тамошњи фронт прва борбена линија против „тираније”. Свестан колико негативних емоција изазива реч „терориста”, Зеленски не престаје да Русију назива „терористичком државом”. Зеленски је оваквим речником у америчком Капитолу посредно поручио конгресменима да помоћ за Украјину није ствар политичког опредељења, већ морални обзир који републиканци и демократе треба да прихвате без разлике. У улози свог живота, бивши глумац удара на осећања и убеђује западњаке да ниједна њихова жртва за Украјину није превелика. За рационалну расправу више нема места.

На супротној страни важи иста подела, само са замењеним улогама. Медији извештавају да су Зеленски и његови сарадници „укронацисти” од којих се Русија само брани. Москва нема Оскар, Греми, ни Златни глобус, али има билборде који позивају грађане на јединство: „За председника, за војску, за Русију.”