​Betmen i Džoker svetske politike

Šon Pen je zapretio da će „pretopiti” svoj Oskar ako Američka filmska akademija ne pozove Volodimira Zelenskog da se u martu obrati publici na dodeli najpoznatijih holivudskih nagrada.

Drama bez razloga. Ukrajinskom predsedniku su već otvorena vrata u industriji zabave u Los Anđelesu. U zelenoj trenerci nalik vojničkoj uniformi, Zelenski se putem video-linka prošlog meseca pojavio na dodeli Zlatnih globusa, a prošle godine i na Gremijima. I Berlinski međunarodni filmski festival, koji počinje sredinom meseca, potvrdio je da će premijerno prikazati Supersilu, Penov dokumentarac o ratu u Ukrajini.

Za status koji uživa u Americi i Evropi, Zelenski ima mnogo da zahvali industriji zabave, koja utiče i na informativne medije. Sledeći holivudske scenarije, mediji često o složenim međunarodnim sukobima izveštavaju po pojednostavljenoj, arhetipskoj šemi junak–zlikovac. Heroj du jour je Zelenski, a njegov antipod ruski predsednik Vladimir Putin. „Dokazao je da hrabrost može biti zarazna”, napisali su urednici Tajma kad su proglasili Zelenskog za ličnost 2022. godine, što je potvrdilo njegov imidž heroja.

Blokbasteri su navikli publiku na crnobele slike u kojima se superheroji bore protiv tamne strane života. Na upravo završenom Festivalu dokumentarnog filma DOK #5 u Beogradu prikazan je i film Predstave rata, koji govori o tome koliko su Pentagon i Centralno-obaveštajna agencija uticali na stvaranje najslavnijih filmova. Američko ministarstvo odbrane ima kancelariju u Los Anđelesu, gde prima producente koji žele da se bave ratnim temama. Da bi dobili bilo kakvu pomoć Pentagona, autori moraju da pristanu na sve izmene koje traži vojska. Jedan od najčešćih zahteva je da se pripadnici američkih trupa prikazuju isključivo u najboljem svetlu. Kako podvlači autor Predstava rata, Amerika je „od Drugog svetskog rata imala 70 intervencija”, a podršku javnog mnjenja za ratove dobijala je i uz pomoć Holivuda i stereotipnog prikazivanja „zlih Rusa ili zlih Kineza”. Najveća propaganda neretko je doživljavala najveći uspeh, što i pokazuju naslovi poput Topgana ili Argoa.

Kad se ukrajinski predsednik prošle godine pojavio na dodeli muzičkih nagrada Gremi, producenti su njegovo obraćanje opisali kao govor o „miru za vreme rata, istini tokom laganja” i podizanju glasa umesto ćutanja. Industrija zabave vrvi od ovakvih dihotomija. I dok u Los Anđelesu uvek mogu da se pozovu na to da je njihov zadatak da pričaju priče, a ne da utvrđuje činjenice o svetu, informativni mediji imaju manje opravdanja za manihejske podele. Ipak, novine, televizije i sajtovi uporno oponašaju Holivud i binarno prikazuju svet: demokratija – autokratija, civilizacija – varvarstvo, herojska borba – ničim neizazvan napad. Kad se borba za moć, resurse i druge državne interese spusti na ravan borbe dobra protiv zla, lakše je pridobiti javnost i opravdati navijanje medija.

Vašington post je napisao da Rusija čini „genocidni zločin” i svrstao Putina uz Sadama Huseina, Muamera el Gadafija i Bašara el Asada, koji su ranije odigrali ulogu zlikovca. Njujork tajms je rat u Ukrajini okarakterisao kao „Putinov rat”. To je nastavak priče o Sadamu Huseinu kao „novom Hitleru” ili o „Asadu kasapinu”, kako je jednom Njujork tajms nazvao sirijskog predsednika. Pošto je komplikovana geopolitička situacija ovako pojednostavljena, to je prirodno vodilo ka tome da mediji urgiraju za intervencije. Ekonomist je na naslovnu stranu stavio Asada i naslov „Jako ga udrite”, Telegraf je objavio fotografiju linčovanog Gadafija i tekst „Nema milosti za nemilosrdnog tiranina”, dok je Vašington post zaključio da je za „Asada tiranina” jedino rešenje „mrtvački sanduk”.

Mediji su pratili logiku Džordža Buša, koji je kao predsednik pripremao naciju na ratove i masovni nadzor zarad borbe protiv terorizma. U Govoru o stanju nacije 2002. pet puta je pomenuo reč „zlo” i najavio „bitku civilizacije”.

Na istom tragu je nedavno poljski premijer Mateuš Moravjecki pozvao da se Ukrajini šalje još oružja da bi se „zaustavila varvarska Rusija” i dodao da bi zapadno suzdržavanje značilo svrstavanje „na pogrešnu stranu istoriju”.

Kad je prošle godine došao u Vašington, Zelenski je dočekan kao heroj. Njegovo obraćanje u Kapitolu mediji su nazvali „istorijskim govorom”. Ukrajinski predsednik gaji imidž lidera male demokratske zemlje koja se hrabro bori protiv džinovske autokratije i poručuje da je tamošnji front prva borbena linija protiv „tiranije”. Svestan koliko negativnih emocija izaziva reč „terorista”, Zelenski ne prestaje da Rusiju naziva „terorističkom državom”. Zelenski je ovakvim rečnikom u američkom Kapitolu posredno poručio kongresmenima da pomoć za Ukrajinu nije stvar političkog opredeljenja, već moralni obzir koji republikanci i demokrate treba da prihvate bez razlike. U ulozi svog života, bivši glumac udara na osećanja i ubeđuje zapadnjake da nijedna njihova žrtva za Ukrajinu nije prevelika. Za racionalnu raspravu više nema mesta.

Na suprotnoj strani važi ista podela, samo sa zamenjenim ulogama. Mediji izveštavaju da su Zelenski i njegovi saradnici „ukronacisti” od kojih se Rusija samo brani. Moskva nema Oskar, Gremi, ni Zlatni globus, ali ima bilborde koji pozivaju građane na jedinstvo: „Za predsednika, za vojsku, za Rusiju.”