Трновит пут будућих адвоката

Чак 90 одсто приправника у правосуђу не може да се издржава од свог рада. Трећина не прима никакву новчану накнаду, а већина оних који су плаћени рекла је да износ није довољан за основне животне потребе, укључујући станарину, рачуне, трошкове исхране и одевања. Да новчана накнада коју примају није еквивалентна уложеном труду, сматра 65 одсто испитаника. Само девет процената је задовољно приправничким примањима.

Реч је о резултатима истраживања младе правнице Неде Маринац из Зрењанина, која је на Правном факултету Универзитета у Београду, после завршених студија одбранила мастер рад „Правни положај приправника у правосудном систему Републике Србије”. Истраживањем је обухваћено 325 дипломираних правника који свој приправнички стаж обављају под окриљем судства, адвокатуре и тужилаштва. Највећи број је у адвокатским канцеларијама – 237, па истраживање највише говори о положају приправника у адвокатури.

Трећина приправника проводи на послу више од осам сати дневно, често раде прековремено. Трећина осећа да је под стресом сваког дана, а трећина више пута недељно. Викендом ради 34,5 одсто испитаника, а 9,5 процената нема право на годишњи одмор. За рад који обављају, 33 одсто њих не прима никакву новчану накнаду. Велики број је радно ангажован на основу уговора о стручном оспособљавању, а само 15 одсто има потписан уговор о раду. Већину издржавају родитељи. Тек неколико процената може да живи самостално од сопствене зараде, а врло је мало оних који имају и неки додатан посао.

– Од укупног броја испитаника – 325, свега 18 је негирало било какву непријатност доживљену током приправничког стажа. Њих 313 изјаснило се да је имало осећај да су недовољно цењени и поштовани, док је 86 одговорило потврдно на присутност осећаја омаловажавања од старијих колега, 41 приправник је уједно тврдио да је био и жртва мобинга, док је 41 особа била дискриминисана по неком основу, њих 39 психички, сексуално или на други начин злостављано, а црвена застава се вије над проблемом новчане накнаде јер се 217 правника са дипломом бори за сопствену егзистенцију уз присутност осећаја да су јефтина радна снага – каже Неда Маринац.

Наглашава да адвокати, судије или јавни тужиоци не морају да имају приправнике, док приправници морају да одраде приправнички стаж. То их доводи у неповољан положај, без могућности побуне и преговора.

– Сваки вид непослушности окончава се на самом почетку, чињеницом да је много више приправника него принципала, да су лако заменљива категорија, да се сваке године фабрикује таман онолико дипломираних правника колико је потребно да буду замењени – наводи наша саговорница. Она је дипломирала са просечном оценом 9,80 а тренутно је адвокатски приправник.

Положај приправника је непрецизно и недовољно јасно дефинисан законима, што ствара несигурност у свету рада. Чини се да закони боље регулишу друге професије него правну, када је реч о почетницима који у будућности треба да примењују законе и доносе одлуке.

– Они су једним делом плаћени и „у натури”, јер извршавајући задатке уз менторство старијих правника стичу практична знања и искуства која су неопходна за даљи напредак у струци. Право које уживају приправници је право на обуку током трајања приправничког стажа. Обавеза која их терети је одговорно извршавање радних задатака, дисциплинован однос према раду, коректност у међуљудским односима и интеграција у организовани процес рада. При савладавању препрека у стицању практичних знања, треба да покажу прецизност, самосталност, уредност, тачност, систематичност, концизност – напомиње наша саговорница.

Од приправника се очекује да увек буде спреман за рад и учење, да има фине манире и да буде добро одевен, а притом се његов рад не награђује адекватно у новцу. Послодавци сматрају да им чине „велику услугу” тиме што су им пружили шансу да управо у њиховим канцеларијама стекну знања, искуства и вештине. Не само да се занемарује радно време и низ  активности у свакодневном послу приправника, које послодавцу доносе зараду, већ се од њих тражи да буду задовољни само стеченим искуством и да притом не захтевају ништа више, па ни пристојна примања.

– Приправници дају пристанак да раде под „неповољнијим” условима јер је приправништво једина карта у жељеном правцу – ка полагању правосудног испита – каже Неда Маринац.

Хијерархијско устројство приправничког односа се своди на две лествице, приправник – принципал. Изнад принципала не постоји инстанца која би надгледала контролу градирања радних задатака приликом стручног оспособљавања, што јача позицију принципала, чинећи је уједно неприкосновеном. Непостојање правилника и контроле ствара простор за дискреционо поступање не само у вези са обавезама и одговорношћу, већ и по основу права која приправници уживају.

– Приправници који свој стаж обављају у радном односу примају накнаду са карактером зараде, док други волонтирају. Домино ефекат надаље са собом повлачи још једну разлику, у конкретном случају, између две категорије приправника по основу осигурања за случај незапослености, инвалидности као и здравственог осигурања – наглашава Неда Маринац.

Подсећа да приправнички стаж, након стечене дипломе, траје од две до четири године. Они који заврше факултет у року и одмах почну да раде као приправници, а затим брзо положе правосудни испит, имају тада већ 27 година. До позних двадесетих, закључује наша саговорница, са дипломом престижног факултета, они не могу себи да обезбеде довољно новца како би задовољили егзистенцијалне потребе, а осећају незадовољство и неиспуњеност јер се неминовно пореде са вршњацима из других професија који зарађују довољно за пристојан живот.