Коме припада будућност

Уметник Бранко Милисковић (1982) представља се изложбом „Будућност припада њима”, у Галерији „Мењачница” Гете института у Београду, односно радовима који су настали као реакција на период пандемије, али и на све нуспојаве колективне психозе коју је ванредно стање проузроковало. Милисковић je студирао на Факултету ликовних уметности у Београду, дипломирао је на Краљевској академији уметности и дизајна у Хагу, а мастерирао на Универзитету ликовних уметности у Хамбургу. Излагао је и изводио перформансе на бројним сценама у Европи, Израелу, Русији, Канади, Енглеској и Америци.

Шта ви препознајете као кључне карактеристике периода после пандемије?

Ковид 19 је оголио бројне проблеме у савременом друштву, од политичких манипулација и хипокризије, до егоцентризма, недостатка дисциплине и емпатије међу људима.

Дошли смо до стања колективне дубиозе, у којој живи нису веровали умрлима, већ су инсистирали на доказима. Нисам сигуран да ли смо као савремено друштво, огрезло у комфору, припремљени за неку много агресивнију пошаст.

На једној фотографији држите епрувету у руци, а изнад вас на латинском је исписана парола „Да се суди”. Вирус корона је данас тек мала вест у новинама… Како се медијски манипулисало овом појавом?

Ја сам помно пратио ток медијског извештавања о пандемији ковида 19, још док нисмо ни слутили да ће се вирус из Вухана проширити по целој планети. Тада се говорило да мистериозни вирус изазива тешку и атипичну упалу плућа код заражених и да је ток болести потпуно непредвидив. Мислим да је у том моменту интересовање медија порасло до те мере да су неконтролисано почеле да се пласирају и проверене и непроверене информације. Бројни интервјуи и гостовања разних сумњивих личности на јавним медијима, преношење потпуно контрадикторних информација, отворене и бескрупулозне лажи и дезавуисање, довело је бројне људе до стања хроничне анксиозности, депресије, неповерења у власт и медицину, другим речима до живота на „ауто-пилоту” где се будућност није назирала.

Кад кажете „Будућност припада њима”, на кога алудирате, ко су „они”?

Нико од нас не може засигурно да тврди коме будућност као таква припада, јер будућност је не само процес већ и резултат одлука које доносимо у садашњости, и свих активности које предузимамо. Историја нам говори да су бројне идеологије, политички, социјални и религијски покрети веровали да будућност припада баш њима; фашисти, комунисти, монархисти – сви су манипулисали и управљали својим народом на начин како би себи осигурали будућност и бесконачну власт. Неке религије су биле вековима доминантне на одређеним територијама, али је будућност донела промене, тако да су дошле неке друге и потиснуле их. Можда баш сада, након бројних миграција, заправо сведочимо мењању демографске структуре на европском тлу. Међутим, живот је непредвидив, као и будућност, тако да можда се узалуд надамо. Шта ако будућност ипак припада некој другој биолошкој врсти?

Снимали сте највише на препознатљивим локацијама у Њујорку. Ваше изјаве, пароле односе се на хипокризију света у целини: „Следећи пут ћемо бити више него спремни”, „Неке нације вреде више од других”. Осим очигледних, као што је Палата УН, како сте бирали и остале локације односно „уклапали” изјаве?

На овом пројекту почео сам да радим још 2016. године, када сам настојао да уђем на посед Уједињених нација у Женеви и изведем рад. Тада званично почињем да се бавим концептом ауторитета, структурама моћи и политичког имунитета. Конструисао сам рад под називом Аppointed (Именован), који је у форми трочасовног перформанса, изведен на 57. Октобарском салону, доводећи на фиктивну функцију новог Генералног секретара Уједињених нација. Након тога, почињем интензивно да се бавим склапањем социо-политичких парола, које су вишеслојне, често провокативне, али сублимиране, тако да не указују нужно само на актуелне проблеме, већ подсећају и на оне које смо ставили под тепих и који могу да нам се врате као бумеранг, уколико их не препознамо и не суочимо се са њима. Паролу „Ваш геноцид је већи од мог” сам морао да држим испред Палате Уједињених нација, јер је у мојој глави та локација била једино могућа и концептуално оправдана. Другу, ироничну паролу „Следећи пут ћемо бити више него спремни” сам држао испред једног од меморијала 9/11, на обали Њу Џерсија. То су заправо два висока челична стуба виљушкастог облика, која су припадала једној од срушених кула близнакиња. Да ли ћемо икада нешто научити и бити довољно спремни за неку нову пандемију, терористички напад или природну катастрофу?

Коначно, шта све треба један уметник из Србије да уради да би снимао у Њујорку испред УН-а? Кога сте све морали да контактирате за дозволе?

Покушавајући да на бројне начине ступим у контакт са канцеларијом за акредитације и дозволе при УН-у, како у Женеви и Бечу, тако и у Њујорку, наилазио сам на разне препреке, неразумевања, одбијања или условљавања; другим речима, сарадња између једне гломазне и високо заштићене институције као што су Уједињене нације, и независног уметника који критикује и преиспитује функцију саме институције, до сада није била могућа. Због тога сам конструисао нови ентитет фиктивног Генералног секретара УН-а и од њега направио социо-политичку критику. Поучен вишегодишњим искуством са структуром Уједињених нација и недостатком времена, одлучио сам да испред палате у Њујорку изведем „герила” перформанс за видео. Неколико дана пре акције, одлазио сам на терен, испитивао сам територију око седишта УН, разматрао најбоље ракурсе снимања и фотографисања, чак сам разговарао и са обезбеђењем, које ми је рекло да све што се дешава испред капије УН-а, представља јавни протест, и да га изводим на сопствену одговорност. Тога дана смо, поред јаке кише и ветра које је донео ураган, мој камерман и ја ипак успели да снимимо неколико минута видео материјала, док сам потпуно мокар, држао контроверзну паролу „Ваш геноцид је већи од мог”.