Сунчеви украси

Два крупна лептира која данас представљамо припадају породици нимфалида, односно подфамилији хеликонина. Први, судећи по изгледу, има у нашем језику доста неугледно име, наиме, зове се обична седефица (Argynnis paphia). Други лептир величином, обликом крила, летом и уопште понашањем подсећа на свог рођака,али је знатно лепше крштен именом пандорина седефица (Argynnis pandora). У нашој земљи живе још три лептира из подфамилије аргиниса, но о њима други пут.

Ареал у којем живи европска популација обичне седефице доста је широк и обухвата простор који се са југа Скандинавије преко Пољске и Немачке спушта кроз средњу Европу све до Медитерана, изузев грчких острва. Овај лептир такође живи у Италији, Француској и северном делу Пиринејског полуострва. Има га и у Ирској и јужном делу Британије. Интересантно је да је ишчезао из Холандије.

Пандорина седефица је доста ређа. Насељава цело Пиринејско полуострво, Азурну обалу и Корзику, југ Италије с острвима, јадранску обалу, а један паралелни крак пандориног ареала покрива знатан део Балкана и нашу земљу допирући преко Мађарске до југоистока Аустрије. Обе врсте, иначе, живе и на северу Африке, у палеоарктичком делу Азије.Као и обична седефица, и пандорина је чест лептир у Делиблатској пешчари, али је неколико километара даље од ње тешко можете сусрести.

Поједностављено речено: ове две врсте лептира лакше ћемо разликовати ако на неком цвету, рецимо чичка, рашире крила. Њихова унутрашњост је код обичне седефица континуирано наранџаста, украшена симетричним црним пег(иц)ама различите величине. Код мужјака су уочљива и три паралелна, рељефна зареза на предњим крилима, пеге код женке су пак нешто крупније. Код пандоре је та боја унутрашњости крила мање светла, вуче ка маслинастој, нарочито код женки. И код њих су црне пеге нешто крупније.

(/slika2)Неко ће рећи да је ове две сличне врсте лакше разликовати када су им крила скупљена. Код пандоре су на спољашњој страни горња крила у доњем делу пурпурне боје са изразитим црним мрљицама. Обична седефица у том пределу остаје верна наранџастој боји. Задња крила пандоре су зеленкастија, уз још неке ситније детаље.

По В. Ландмановој енциклопедији лептира, обе седефице у лептирском облику живе око седам недеља. Лете зависно од године, од краја маја и почетка јуна до средине септембра, у једном нараштају. Приметили смо да се у нашим пределима прва појављује пандора, па њена светлија рођака. Женка полаже јаја појединачно, при дну стабала у близини биљке хранитељке, превасходно љубичица. Гусенице обичне седефице су тамнобраон са две жутонаранџасте линије по врху леђа, а код пандоре готово црне, обе дуге до 4 цм. Опрезне су па се хране ноћу, а дању мирују, скривене од гладних предатора. Оба лептира зиму проводе у форми малих гусеница.

Распон крила одраслих обичних седефица креће се од 5,6 до 7,6 сантиметара, а код пандоре и до 8 цм. Изванредни су летачи и када их видите на шумској стази, понекад вам се учини као да вам у сусрет лети мања птица. Када се не хране, врло су опрезне, али када слете на коровски цвет, може им се прићи и врло близу.

Где ћемо најпре видети ове две седефице? Обична и пандорина седефица су лептири који воле шуме, посебно њихове ивице, одакле могу да потраже цветове богате нектаром, али и да по потреби брзо и хитро одлете назад, у сигурност шумске сенке. Често се могу видети и мања јата ових хитрих и прелепих лептира.