Најстарији очувани грб града изнад Капије Карла Шестог

У Београду, који спада међу старије градове Европе, „захваљујући” ратовима и сударима цивилизација остало је мало вековима ствараног наслеђа. Ишчезао је велики део историјске грађе, међу њима и оне хералдичке. Зубу времена ипак одолевају грбови на појединим здањима. Међу њима су грб на Капији Карла Шестог у Доњем граду и Кнежевски грб који се налази на Капетан Мишином здању. О овој теми, како су рекли у Заводу за заштиту споменика културе града Београда, исцрпно је писао покојни др Марко Поповић, наш археолог и хералдичар, у делу „Грбови на београдским јавним здањима”.

„За време деспота Стефана Лазаревића, на почетку 15. века погранична тврђава изнад Саве у Дунав претворена је у европски средњовековни град. То је раздобље када се у престоници засигурно појављују први грбови, о чему се зна из посредних извора. Постоји податак да је деспот Стефан установио печат на којем је била слика града. Претпоставља се да су се у току 15. века и касније до 1521. године, када град освајају Турци, на београдским здањима налазили истакнути грбови – и деспота Стефана и угарских краљева и магната (великаша) који су командовали одбраном града. У току истраживања Београдске тврђаве у Горњем граду нађени су керамички пећњаци са представама три различита грба. Један је највероватније припадао краљу Жигмунду (1387–1437) на коме се види једноглави орао оивичен знаком Змајевог реда, коме су припадали и Жигмунд и Стефан. На другом се кругу змаја налазио квадрирани штит са једноглавим орлом, а на трећем се види грб грофова цељских, што не чуди јер је гроф Улрих Други Цељски у Београду био зет српског деспота”, стоји у књизи Марка Поповића.

Турско освајање значило је прекид хералдичке праксе, али је аустријско освајање града од 1717. до 1739. условило нову појаву грбова на београдским грађевинама. Тако се на једној од пет барокних капија – Капији Карла Шестог, насталих за време те аустријске владавине, налази се најстарији очуван грб Београда.

„Ова капија на улазу у Доњи град се приписује Балтазару Нојману и била је замишљена као славолук победе и споменик тријумфа нове власти. Изнад спољне фасаде налазе се скулптуре симболичког карактера, уклесан царски монограм, а изнад улаза је грб – вепрова глава пробијена стрелом у елипсастом пољу, изнад које је круна. Избор овог хералдичког симбола заснивао се на ранијим претензијама угарских краљева на земље јужно од Саве и Дунава. Порекло овог грба и његово везивање за Србију доста је нејасно. У грбовнику Улриха Рихентала из Костанце (1415) јавља се као грб у то време непостојећег српског царства. У каснијим грбовницима вепрова глава се тумачи као грб Трибалије, што је највероватније произвољан суд заснован на пракси византијских писаца да Србе називају Трибалима, именом античког племена које је насељавало поједина подручја данашње Србије”, наводи се у књизи.

Поновним доласком Турака на власт хералдичка пракса поново је замрла све до тренутка обнављања српске државе.

Тај процес пратила је и појава националних симбола на заставама и печатима, али се о постављању грбова на јавне грађевине у време Првог српског устанка располаже веома оскудним подацима. Из тог периода у граду није сачуван ниједан грб, али јесте у Крагујевцу. Ту се изнад улаза у цркву у Тополи налази плоча са Карађорђевим ктиторским натписом из 1811. године. Поред текста приказан је штит са крстом и оцилима, надвишен круном. Ову представу допуњавају стилизоване заставе и натпис Сербјна. Слична овој је и плоча са натписом војводе Јакова Ненадовића на кули у Кличевцу код Ваљева. За разлику од Тополе, овде је над оружјем и заставама приказан двоглави орао на чијим грудима се налази штит са крстом и оцилима. То је рани наговештај споја два традиционална хералдичка симбола, који ће неколико деценија касније постати грб Краљевине Србије.

У Београду нису остали сачувани грбови ни из доба Другог српског устанка и владaвине Милоша Обреновића. Али су остали записи.

„Први српски грб у граду после потписаног Хатишерифа 1830. постављен је на Господарев конак који се налазио на месту где је данас Патријаршија прекопута Саборне цркве. Грб је израдио земунски ковач Јован Петровић, који је у Карађорђево време правио устаничке топове. Судећи према сачуваном цртежу из 1833. године, грб је имао две бочне волуте (украса), над којима се налазио само штит са крстом и оцилима”, наводи се у књизи.

Истицање грба на државним и јавним грађевинама у касним раздобљима постало је уобичајена пракса. С обзиром на оскудну грађу из раздобља Кнежевине Србије (1830–1882), ипак постоје подаци где су грбови постављани. Грбови су се налазили на Конаку кнегиње Љубице, на Конаку кнеза Милоша у Топчидеру, на звонику Саборне цркве, старој Цркви Светог Марка, затим на Старом конаку, кнежевској резиденцији, како су Београђани звали здање које се налазило крај Старог двора, порушено крајем 1903. у коме је извршен Мајски преврат. На том конаку био је целовит грб Србије – штит са крстом и оцилима на порфири надвишеној кнежевском круном и бочно постављеним грифонима (грифони су додати касније).

Једини грб који је још из раздобља Кнежевине Србије сачуван налази се на Капетан Мишином здању. Грб чини само крст са оцилима. Постављен је у кружном средишњем медаљону изнад прозора другог спрата. Са његових бочних страна у медаљонима означена је 1863. када је ово здање завршено. Сва три медаљона рађена су у теракоти, која је обојена тако да даје утисак рада у бронзи.