Црни петак или Дан републике

Питао недавно професор историје своје ученике, осмаке у једној београдској школи знају ли по чему је значајан тај дан. Био је 29. новембар, а професор, рођен и школован у „оној” Југославији понадао се да ће неко од његових ђака знати на шта је мислио... Наравно да знамо, одговорише ученици данас је „црни петак”, идемо после школе са родитељима у куповину...

Осим што осликава дух времена и генерацијске разлике, ова анегдота  показује и одређену конфузију која влада код грађана, када је реч о поштовању и обележавању празника. Јер неки стари одавно су изгубили на значају и остали су само у (идеализованим) успоменама старијих генерација. Опет, неки однедавно установљених нису се још довољно „примили”, па многи и не знају шта се одређеног дана обележава. Томе су, кажу стручњаци, највише допринели ратови, честа промена имена земље, промене идеологија и система, али и непридржавање закона ( многи, посебно у приватном сектору за државне празнике раде, као да је обичан радни дан и за то не добијају никакву накнаду) и друге нелогичности, тако да ће проћи много времена пре него што се у овој области оствари одређени континуитет.

Стога, није згорег данас, када у спомен на подизање Првог српског устанка и доношење Првог устава Кнежевине Србије обележавамо Дан државности подсетити се који се то празници и на који начин у нашој земљи обележавају. И наравно, сетити се које смо све датуме, у прошлости прослављали.

Према Закону о државним и верским празницима, државни празници који се у Србији обележавају нерадно су: Нова година (1. и 2. јануара), Сретење – Дан државности (15. и 16. фебруара), Празник рада (1. и 2. маја) и Дан примирја у Првом светском рату (11. новембра). Верски празници који се обележавају нерадно су први дан Божића – 7. јануара и Васкршњи празници, почевши од Великог петка до другог дана Васкрса. Као важни датуми празнују се  радно: Свети Сава – 27. јануара, Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату  – 22. априла, Дан победе – 9 маја, Видовдан 28. јуна и Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – 21. октобра. Од скоро се, као празник у Србији и Републици Српској обележава и Дан српског јединства слободе и националне заставе – 15. септембра (у спомен на пробијање Солунског фронта).

Од државних празника који се обележавају нерадно највећи „континуитет” имају Нова година и Празник рада, који су као такви установљени још после Другог светског рата. Дан државности је, као државни празник озваничен 2002, а Дан примирја у Првом светском рату 2012. године.

Празници су, истичу наши историчари, увек симболизовали дух времена, али су и служили за промоцију династија, идеологија, политичара, па није чудо да су се у прошлости често мењали. Тако су, за време владавине Обреновића као државне светковине обележавани рођендан краља Милана (10. августа), имендан краљице Наталије (26. августа) и рођендан престолонаследника Александра (2. августа). Осим рођендана владара, важни празници „када су дућани и радње морали бити затворени” били 22. фебруар, државна светковина успостављања независности и обнове краљевства у Србији, као и Цвети, у спомен на подизање Другог српског устанка.  Из династичких разлога Сретење се, наравно, није могло спомињати....

Промена династије, значила је, наравно, и промену празника. Према државном календару из 1912. године, као државне светковине биле су обележаване 29. јун – рођендан краља Петра и 15. јун (према Јулијанском календару ) Видовдан. Мада није увршћен у државну светковину обележавано је и Сретење, а посебно свечано било је 1904. године, када су се поклопили стогодишњица подизања устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, који је на власт дошао после Мајског преврата. Занимљиво је да је ово крунисање и амбијент на улицама Београда био и први догађај који је у Србији забележен камером. Ипак, ваља напоменути да су у Србији тога времена, у којем је већина живела на селу, државни празници имали мањи значај, а да су у животима људи далеко већу улогу имали верски празници.

После настанка нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ствари су се донекле промениле. Уведен је нови, Грегоријански календар, а почели су се истицати догађаји који су симболизовали стварање нове државе и јединство Јужних Словена. Али и тада су преовладавали династички празници. Тако су, према календару из 1933. године, као државни празници обележавани – 9. јануар, рођендан краљице Марије, 24. мај – дан словенских апостола Ћирила и Методија, 28. јун – Видовдан, 6. септембар – рођендан престолонаследника Петра, 1. децембар – Дан уједињења и 17. децембар, рођендан краља Александра. Највећи верски празници такође су обележавани као државни, односно као нерадни дани. За православце су то били Божић, Богојављање, Свети Сава, Васкрс и Духови. Суштински, а слично је било и у другим државама тога времена, осим 1. децембра – Дана уједињења остали празници су имали или верски или династички значај.

Стварање нове социјалистичке Југославије донело је велике промене и поводом питања обележавања празника. У први план су дошли празници који су имали идеолошку позадину или су се односили на догађаје из рата. Као званичан празник почела се обележавати и Нова година. Тако су у СФР Југославији државни празници били: Нова година ( 1. и 2. јануар ), Празник рада ( 1. и 2. мај ), Дан борца ( 4. јул ) и Дан републике ( 29. и 30. новембар ). Важни датуми, односно празници који су обележавани радно били су Дан жена (8. март), Дан победе (9. мај), Дан младости (25. мај ) који је обележаван и као рођендан Јосипа Броза Тита, Дан армије (22. децембар), као и други датуми, значајни за то време. Своје празнике, углавном везане за догађаје из Другог светског рата, имале су и све републике, па се тако у Србији 7. јул обележавао као Дан устанка народа Србије у Другом светском рату. За разлику од ових датума, верски празници били су запостављени, односно могли су се обележавати само у кругу породице.

Распад државе означио је и постепено укидање ових празника, а занимљиво је да се њихово обележавање најдуже задржало у Србији. Тако је у Савезној Републици Југославији, која је настала 1992. и даље обележавао 29.  новембар, али не у спомен на Друго заседање АВНОЈ-а, већ у знак сећања на догађај из 1945. када је и званично укинута монархија и проглашена република. Овај државни празник је укинут тек одлуком Савезне скупштине СРЈ из 2002. године. Као дан Савезне Републике Југославије нерадно је обележаван 27. април, када је та држава створена. Последњи пут 27. април је обележен нерадно 2006. године у време када је и заједница СЦГ која је наследила СРЈ бројала своје последње дане...

Српска револуција

„Којекуде ја сам љут и прек човек. Ако неко не послуша и ако пође у страну ја ћу тога да убијем, а којега ухватим у издаји тога ћу да обесим и на страшне муке да ударим. Бојим се да ћете ме замрзети  и сваки на своју страну вући, па онда од нас ништа неће бити....”. Ово су речи које је, према сачуваним историјским изворима изговорио Ђорђе Петровић Карађорђе, на народном збору у селу Орашац, на Сретење 15. фебруара 1804. године, када се доносила одлука о вођи устанка. На том збору, у селу Орашац, на месту познатом као Марићевића јаруга донета је одлука о подизању Првог српског устанка, који је означио почетак борбе нашег народа за коначно ослобођење од турске власти и почетак стварања модерне српске државе. Нешто касније, на Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен први српски устав, прозван Сретењски чији је аутор био Димитрије Давидовић. Он је био веома либералан за то време, тако да је на интервенцију великих сила убрзо укинут. У знак сећања на ова два догађаја 15. фебруар се обележава као Дан државности Републике Србије.