Савршенство спокоја

Најпознатија Холанђанка на свету, Девојка са бисерном минђушом, стигла је у музеј Рајкс у Амстердаму, где је, у тренутку кад буде објављен овај текст, већ отворена изложба „господара светлости” Јоханеса Вермера (1632–1675), једна од највећих до сада.

Као што је више пута писано, Вермер је за собом оставио 34 дела, а на амстердамску изложбу којој су ових дана посвећене културне рубрике светских медија, стигло је 28 оригинала знаменитог уметника.

Девојка са бисерном минђушом, која је инспирисала и истоимени бестселер Трејси Шевалије, стиже из музеја Маурицхаус у Хагу. „Ужасно ће нам недостајати, али Вермерова изложба без Девојке једноставно није Вермерова изложба”, изјавила је за лондонски Гардијан Мартинa Госелинк директорка ове институције. Крајем прошле године ово дело било је на мети климатских активиста, али је слика остала неоштећена.

Девојка са бисерном минђушом купљена је 1881. године на аукцији у Хагу као део колекције извесног господина Брамса по изузетно ниској цени (отприлике данашњих 30 евра). Купио ју је човек по имену Арнолд де Томб, а пре него што је преминуо, завештао ју је музеју Маурицхаус у Хагу заједно са још 11 других слика.

Од 10. фебруара до 4. јуна ове године биће изложена и остала ремек-дела, као што су Географ из музеја Штадел у Франкфурту, Дама пише писмо са својом слушкињом из Националне галерије Ирске у Даблину, Жена која држи равнотежу, из Националне галерије уметности у Вашингтону. Рестаурисана Девојка која чита писмо крај отвореног прозора из Галерије слика старих мајстора у Дрездену биће први пут виђена у Холандији.

Током интензивних припрема ове изложбе Тако Дибитс, директор музеја Рајкс, наговештавао је да је ово можда и последња Вермерова изложба у овако великом обиму с обзиром на старост радова и велику конкуренцију међу музејима и галеријама када је реч о позајмљивању овако вредних дела јер је, наравно, свима у интересу привлачење што већег броја посетилаца. „За музеје је све теже да се растану од Вермеровог рада”, изјавио је Дибитс.

Последња велика Вермерова изложба била је у Хагу пре 26 година, када је публика видела 23 дела овог сликара.

Сликар жена

Посетиоци ће видети и Девојку са флаутом из Националне галерије у Вашингтону која је дуже време у центру пажње због сумње да ју није насликао Вермер већ његов ученик. Али ниједан сачуван документ не помиње помоћнике у Вермеровом студију или ученике регистроване у локалном еснафу.

Рађене су рестаурације ове слике још 1995. године, али стручњаци су уочили низ недостатака.

Пре прве рестаурације, како наводи организација за заштиту уметнина Art Watch, девојка је имала дебелу огрлицу, тамне обрве и јако осветљено и засенчено лице. Те особине су у великој мери ослабљене и огрлица је остала много тања након рестаурације. Поводом предстојеће изложбе у музеју Рајкс, коначна анализа  утврдила је да је ипак реч о Вермеровом делу.

За Вермера се често колоквијално каже да је био сликар жена. Стручњаци су пребројали да се на његовим платнима налазе  42 жене и 13 мушкараца, што је четири пута више у односу на уобичајен однос мушкараца и жена у европском сликарству тога периода. Ниједна Вермерова жена нема име.

За разлику од осталих холандских сликара, Вермер је користио супстанцу звану природни ултрамарин, најсјајнију и најцењенију плаву боју доступну сликарима. Ултрамарин је прављен тако што је прах од истуцаног полудрагог камена лапис лазули био помешан са ораховим уљем, да би се добила лепљива паста. Сирови лапис лазули вађен је у планинама Авганистана и био је веома скупа сировина.

Сликар из Делфта пратио је напретке у науци и технологији. Користио је разне техничке инструменте као помоћна средства, као што су компас или глобус. Најважнији инструмент је био мрачна комора (camera obscura) – кутија са сочивима која у унутрашњости пројектују спољашњи простор, то јест призор који сликар намерава да слика.

То му је омогућавало да проучава најнеухватљивије ефекте боје, светлости и сенке. За моделе је узимао и научнике, о чему сведоче слике Географ или Астроном.

Кратки живот Јоханеса Вермера из Делфта биографи нису детаљно описивали. Из брака с Катарином Болнс, имућном католкињом из Гауде, имао је 11 деце. Члан локалне сликарске гилде постао је 1653. године. Његов отац, трговац уметничким делима, припадао је истој гилди и држао гостионицу коју је Вермер после његове смрти наследио. Мала сликарска продуктивност, спорост у изради – једна до две слике годишње, објашњава се потребом за савршенством.

Слика Подводачица је датирана на 1656. годину, а вероватно јој претхoде две слике Христос у дому Марте и Марије и Дијана и нимфе. Није сликао по наруџбинама трговаца него за себе и свој круг пријатеља.

Прву ревалоризацију Вермерових дела урадио је тек 1866. француски ликовни критичар и левичарски политичар Теофил Торе-Биргер (1807–1869). Од тада мајстор из Делфта постаје славан попут Рембранта и Халса. Највише се истиче новина у функцији светлости и боје, смелост у обликовним и хроматским стапањима, строгост композиције као и способност синтезе светлости и форми која подсећа на геометријску строгост Пјера дела Франческе. „Оно што никоме није промакло јесте Вермерова тежња да синтетизује облике у њиховој апсолутној чистоти, да продре до дна психолошким истраживањем људских осећања следећи интимистички порив који је ценио Марсел Пруст”, пише Марко Кјарини у књизи Вермер („Вук Караџић”, Београд 1987).

Другу тајну представља Вермерово уметничко формирање. Није познат ниједан његов учитељ. У раним радовима како запажа Кјарини, види се утицај каравађиста и италијаниста из Утрехта и Требердена који су такође били обузети проучавањем светлости што моделује облике. Боја је још густо наношена четком, а не у прозрачним и сјајним слојевима, али је квалитет црвених, белих и жутих тонова онакав какав ће бити и у следећим годинама. Слике су прозрачне, боја има густину материје која тежи да се приближи реалности, што ће бити постигнуто на потоњим, славнијим платнима.

Шта би се допало Сезану

Већ на слици Подводачица уочава се „вермеровска организација” слике. У првом плану је сто прекривен ћилимом на коме се налазе предмети свакодневне употребе, затим столица, завесе, а у средишту је људска фигура. И на каснијим платнима опстаје тај грађански ентеријер ослобођен религијског и митолошког садржаја.

Кјарини примећује да Вермерове фигуре нису портрети већ идеализоване особе у датом психолошком тренутку. Уметник дотиче велике теме као што су љубав, удварање, размишљање, однос с природом, али све је то лишено распричаности и анегдотског призвука који је у великој мери одликовао холандско сликарство тог доба.

Историчари уметности запажају да би се бели и азурни тонови на слици Уснула девојка вероватно допали и самом Сезану!

Прозор је на Вермеровим платнима кључни елемент. Кроз њега продире златаста светлост и као на слици Девојка  која чита писмо, та светлост прво „одева” ствари – ћилим на коме је тањир са јабукама, завесу од зелено златне свиле и црвену драперију.

Експерти се слажу да је слика Млекарица врхунац Веремерове уметности.

За оне који неће бити у могућности да посете Вермерову изложбу, музеј Рајкс побринуо се да обезбеди онлајн вођење на свом сајту, на линку „Closer to Johannes Vermeer”.  Глас Стивена Фраја доводи нас у Делфт 17. века међу куће од црвене опеке под небом на коме само проницљиво сликарско око види сваки детаљ. „Други сликари волели су да се праве важни сликајући велике зграде. Али Вермер је имао свој приступ – осенчене зграде на улазу у град и у даљини центар окупан сунцем”, приповеда глас који води посетиоце онлајн кроз изложбу. „Поглед на Делфт” била је најомиљенија слика Марсела Пруста.

После 1670. године, пет година пред смрт, слике Јоханеса Вермера постају сложеније, пуне алегорије. Након уметникове смрти, његова супруга потврдила је да после 1672, односно после француске инвазије на Низоземску, Вермер више није сликао. Призори те свакодневице вероватно се не би уклопили у мир и спокој који је на својим платнима креирао.