Лебац тете Мирјане

Када смо договарали ову повремену колумну, уредник ме питао инсистирам ли да се објављује онако како је написана или дозвољавам да се текст екавизира. Одговорио сам да ми је свеједно. Упитао је он то још неколико пута, у мејловима које смо размјењивали тих дана, али нисам му могао олакшати посао. Заиста ми је било свеједно. Када је ријеч о мојим књигама, није ми свеједно, па их и у Београду објављујем на истом оном језику као у Загребу и Сарајеву. Разлог је једноставан: језик књижевнога дјела је стилизација, и сам је по себи ауторско дјело. У мом случају тај језик није у складу ни с хрватским, ни с босанским правописима и рјечницима. Наравно, могао бих начинити и неку српску, уствари екавску стилизацију својих књижевних текстова, али нипошто не бих дозволио да то с мојим текстом чини други аутор или лектор. Да српски доживљавам као страни језик, или да екавицу чујем као нешто што ми је туђе, тада би ми било свеједно. Али када је ријеч о новинским колумнама, мени је, осим у специјалним случајевима, свеједно у којем ће језику и нарјечју у Београду бити лекториране.

Језик је између Срба и Хрвата предуго био добар разлог за рат. У језику и језичним аргументима и данас је низ аргумената за мржњу и потцјењивање оног другог. У нашој заједничкој повијести људи су губили главе јер их се препознавало по „непријатељском” језику, многе су батине пале због фаталне разлике у западном и источном рефлексу јата, а у нека доба, почетком деведесетих, неки обичан свијет почео је масакрирати свој свакодневни говор, почеле су ишчезавати ријечи, само да би се било у складу с патриотизмом властитога народа. Из перспективе здраве памети, а поготово из књижевне перспективе, умјесто да тријебимо језике од „комшијских” ријечи и нарјечја, требали бисмо их доживљавати као елемент властитога језичног и културног богатства.

Имао сам седам мјесеци кад су ме први пута из Сарајева однијели у Дрвеник код Макарске. Тамо смо имали кућу, а први су нам сусједи били Николићи из Београда, барба Момчило, официр у пензији, и тета Мирјана. Због нечега сам им био драг, уз њу сам научио ходати, а када им се родио унук, биле су ми три године, био сам најљубоморнији у животу. И као што то већ бива, Николићи су били страшне погузије, тета Мирјана је генијално кухала и пекла је свој домаћи хлеб. Моји су, наравно, куповали крух у дућану, па је мени тај њезин хлеб, онако с оном дебелом кором, и некако сав мастан и тежак, био укуснији од свих колача под капом небеском. Данас су ми уста пуна слине, и на језику осјетим онај окус, чим помислим на хлеб тете Мирјане. Када би био онако скроз врућ, тај би се хлеб звао лебац. Крух је био само онај куповни, што је свакога јутра долазио камионом из Макарске. А хљеб је такођер био куповни, али још лошији и гњецавији, који смо јели кад бисмо се вратили у Сарајево. Дакле, када сам имао три-четири године вјеровао сам да су хлеб, лебац, крух и хљеб четири различите ријечи, које означавају четири различите ствари. То је дјечји доживљај језика. Али зар се такав доживљај језика разликује од онога што би језик требао бити у књижевном дјелу, и што би могао бити и у новинама? Рат за језик је осакатио језик.

Причу о хлебу тете Мирјане употријебио сам у једној причи у књизи „Мама Леоне”. А на примјеру наших Николића и мога дјечјег доживљаја језика, могла се је написати цијела књига. Када би тета Мирјана рекла да је нешто лепо, то нипошто не би било исто као кад би моја мама казала да је нешто лијепо. Пред оним што је лепо увијек бисмо се мало више дивили, док је лијепо било, више-мање обично. А Момчило је постао барба, јер сам свакога старијег у Дрвенику звао барбом. На крају се и он сам пред дјецом представљао као барба Момчило. Та је ријеч значила једно, а ријеч чика би значила нешто сасвим друго. С њиховим унуком Момиром сам се, након првобитног ужаса, спријатељио, па смо онда заједно говорили језиком у којем су сва значења била врло прецизна. Прошло је већ тридесет и нешто година откако су Николићи продали кућу у Дрвенику, дуго смо размјењивали новогодишње и рођенданске честитке, а онда је све некако уминуло. Прошла је ера разгледница. Али тим људима дугујем понешто од властитога осјећаја језика. Насупрот свим рјечницима крух и хлеб нису ми исто. А тек лебац!

Не знам хоће ли убудуће моје колумне излазити на екавици или ијекавици. Иако постоје текстови који су, из различитих разлога, „непреводиви”. Ето, рецимо овај.