НА РЕДУ ЈЕ ДНЕВНИ РЕД

Опструкција рада парламента легитимно је средство политичке борбе, али губи сваку сврху кад средство постане циљ политике. Српска радикална странка и Демократска странка Србије налазе се на корак до тога уколико од понедељка наставе да се јављају „по пословнику” и спрече српски парламент да почне рад „по дневном реду”.

Демонстрација опозиционог незадовољства мора имати јасан циљ а то никако није „доказивање да је власт неспособна”, јер се то тешко може доказати ако вам је кључни аргумент којим би се то доказало замењен ометањем власти у функцији предлагача закона од чијег учинка зависи и мерење квалитета власти.

Не сматрам се надлежним да водим бригу о пословима две поменуте странке, али ми изгледа несумњивим да ће им се о главу обити улога детета које се заинати, па квари игру а да и њему није баш јасно како је све то почело и куда води.

У поменуте две странке однекуд верују да је владајућа коалиција неприродна, да је то меркантилни савез неискрених партнера, да су гласачи тих странака преварени постизборним пактом, али ови аргументи не доказују нелегитимност власти, а замерке сличне природе могле би се изрећи и да је, којим случајем, формирана коалиција од ових што опструирају рад парламента, јер конци који њих повезују нису од много јаче пређе.

Тако је то с коалицијама у политички недовршеним друштвима и то ће, вероватно, у најмање још два изборна циклуса бити одлика српске политичке сцене, али то није ваљан разлог да се поништава парламентаризам и да се незадовољство губитника на изборима, или губитника у постизборним договорима, намеће као једина друштвена тема зато што друге теме не могу да дођу на дневни ред.

Претпостављам да и у руководству странака опструкције имају свест о томе да оваква тактика није никаква стратегија и да би примена овог тактичког средства до крајњих граница радила на уштрб њихове користи, јер би се, чак уз сасвим малу медијску кампању, која је, узгред, већ почела, ствар могла представити онако како некима већ изгледа да јесте – да ове странке раде против интереса грађана, па, следствено томе, и против интереса оних који су за њих гласали.

Свако мало неко израчуна колико нас кошта нефункционални парламент, утврђује се новцем изражена штета од неусвајања закона и нератификовања уредаба, спинују се вести о повезаности посла с „Фијатом” с ратфикацијом споразума с Европском унијом, а оба ова посла повезују се с гасним аранжманом с Русима, јер, наводно, од потписивања тог пакета, укључујући и преузимање НИС-а, зависи и руска одлука да се аутомобили из Србије извозе с наплатом симболичне царине на шта Италијани и рачунају...Чак се негде појавила и вест да руска државна нафтна компанија размишља о промени трасе гасовода.

Притисак на странке које опструирају рад парламента и на чијем се дневном реду налазе баш ове теме отуда несумњиво расте и оне би морале да нађу неку „излазну стратегију”, а да то не буде примена крајње консеквенце – излажење из парламента тако што их четворица носе ван сале.

Александар Вучић из Српске радикалне странке, већ је, у интервјуу овом листу, приметио да 98 одсто медија води кампању против опозиције. Не знам како је то израчунао, али он још тврди да то чини власт која политичким или економским притисцима контролише толики проценат медијске моћи. И Вучић је, дакле, свестан да су лака мета и да од наставка опструкције никакве практичне користи неће да буде.

Рачунајући с нерасположењем јавног мњења, радикали и придружени чланови опструкционе коалиције трагају уствари за часним излазом из ситуације која и за њих постаје неиздржива.

Симболички, вероватно, за радикале је ту најважније питање смрти Ранка Панића, у чијем случају постоји основана сумња да је жртва примене полицијске силе током јулских демонстрација, а, колико видим, ови на власти нуде радикалима да се то питање стави на дневни ред скупштинског Одбора за безбедност.

Чини ми се да ће то бити довољно и да ће се, након ритуалног бусања у груди јуначке за скупштинском говорницом, радикали врло брзо с пословника вратити на дневни ред, а ако посустане њихова побуна против поретка ствари, енергија осталих актера издуваће се као пробушени балон.

главни уредник недељника „Време”