Послодавци не желе бивше затворенике

Од нашег дописника

Подгорица – Жеља за брзом зарадом и лагодним животом, да се буде први међу вршњацима, с маркираном гардеробом, колима и мобилним телефонима, да се иде у провод у ноћним клубовима и троше хиљаде евра, уз мишљење да притом не треба бити запослен – довели су десетине младих иза решетака затвора у Спужу.

Да међу затвореницима у црногорским затворима има много младих и није нека вест, али јесте да се њихов број у протеклих десетак година утростручио. У Управи за извршење кривичних санкција тренутно се налази 100 особа млађих од 30 година.

За сада се не саопштава за која кривична дела највећи број њих робија, али смо сазнали да су млади преступници добили затворске казне претежно због шверца цигарета, дроге, проституције, убистава и крађа.

„Веровао сам да се може лагодно живети без рада и легалне зараде. Прво сам дошао до марихуане и није била мала лова. Касније се докопах дроге и ишло је добро – висока зарада, брза продаја, уживање по ноћним локалима... Мислио сам – то је живот. Сада када сам се вратио из затвора, није више тако. Никад се више нећу тиме бавити. Покушаћу да нађем посао, но неће, за сада, нико да ме прими, јер сви кажу – он је наркоман. Не, ја сам само продавао. И нама треба дати шансу, јер смо одслужили свој грех. Хоћу поштено да зарадим и живим”, каже нам Н. Д., чију анонимност поштујемо.

Недавно се и социјална радница Дијана Поповић Гаврановић јавно питала – да ли наши затвори васпитавају младе или их само кажњавају?

„Зашто је важно да се посебно брине о младим осуђеним лицима? Зато што, уколико друштво инсистира само на кажњавању и затварању, оно шаље поруку младој особи да је напушта, чиме млада особа добија сигуран пут за повратак у затвор”, оценила је Дијана Поповић Гаврановић. „Када се догоди кривично дело, најлакше је оптужити младу особу. А оне се понашају у складу с друштвено-политичким окружењем и економским положајем.”

Занимљив је податак да од лица која одслуже различите затворске казне њих око 60 одсто поново почине неки преступ због којег буду поново „станари” затвора у Спужу или у Бијелом Пољу.

Многи аналитичари оцењују да је то због тога што Црна Гора нема специјализовану службу која би се бавила људима који излазе из затвора. Неопходно је, сматрају социјални радници, да им се обезбеди адекватно запошљавање, социјална и здравствена заштита. Свакако да су незамењиви и помоћ и разумевање најближе околине, породице, деце, пријатеља, послодаваца…