Трансплантације органа замрле у Србији

Док се не измене Закон о пресађивању људских органа и Закон о људским ћелијама и ткивима, у Србији се проблем са малим бројем трансплантација неће померити са мртве тачке, а уједно треба радити и на промени свести грађана о донорству. Једино ће на тај начин пацијенти који већ годинама чекају на нови бубрег, јетру, срце моћи да добију спасоносни орган и тако продуже живот.

Подсећамо да је Уставни суд прогласио неуставним одредбе које су прописивале услове за даривање људских органа и ткива са умрлих и предвиђале претпостављену и опозиву сагласност умрлог за донирање, тако да од новембра 2021. не постоји правни оквир који уређује услове и поступак пресађивања људских органа и ткива са умрлих људи.

Тренутно у Србији на нови орган чека више од две хиљаде људи, укључујући и око 30 малишана.

Младен Тодић из Удружења „Заједно за нови живот”, каже за „Политику” да је програм трансплантације у Србији на најнижим гранама до сада, нарочито од када је 2013. обновљен. Прошле године су урађене само две кадаверичне трансплантације, док је на почетку ове године била једна сагласност и тиме спасено два живота.

– То је апсолутно недовољно за листе на којима је више од 2.000 људи који чекају трансплантацију органа, али је и обећавајуће. Велики проблем у програму трансплантације органа је направила пандемија ковида 19, јер је паралисала све здравствене системе. Међутим, и након ње наш програм није наставио путем на коме је био, нарочито што нам се десила и скандалозна одлука Уставног суда о неуставности два члана Закона о пресађивању органа. Осим тога, сматрам да недовољна информисаност људи много утиче пре свега на мали број датих сагласности, јер тему донирања органа прате бројни страхови и предрасуде. Зато је наше удружење, у сарадњи са Министарством здравља и Републичким фондом за здравствено осигурање, уз подршку РТС-а, покренуло националну кампању „Још си ми траг”, са циљем враћања теме значаја донирања органа у фокус јавности, па самим тим и повећања броја кадаверичних трансплантација органа – наглашава Тодић.

Србији би можда узор у овој области требало да буде суседна Хрватска, где је само у 2021. години обављено 277 пресађивања органа. Најчешће су пресађени бубрези, али је забележено и 104 трансплантације јетре, 34 срца, девет плућа и шест панкреаса. Процењује се да Хрватска обави око четири пута више трансплантација срца на милион становника него Велика Британија, а два и по пута више од Немачке.

Професор др Ђорђе Ћулафић, начелник Одељења хепатологије у Стационару Клинике за гастроентерологију и хепатологију Универзитетског клиничког центра Србије, каже за наш лист да је највећи проблем што наши грађани нису довољно упућени у сам процес трансплантационе медицине. Због незнања долази до разноразних теорија завере, спотицања и дилема.

– Потребно је да се укључе све структуре друштва, а нарочито медији, како би појашњавали поједине појмове из ове области. Битно је и одржавање јавних трибина, што је рађено пре пандемије ковида, како бисмо у директној комуникацији са грађанима разјашњавали недоумице. Тај процес мора да има континуитет да би донео жељене резултате. У другим земљама које данас имају велики број донора, кампање су трајале по 20 година. Зато не можемо очекивати да се код нас ситуација промени преко ноћи. Морамо бити упорни. Чињеница је да постоји неповерење међу људима. Највише их збуњује термин мождане смрти јер не схватају да је то трајно, непоправљиво оштећење мозга – појашњава др Ћулафић.

Упркос свим проблемима, држава налази начине како могу да се обаве трансплантације пацијената код оних код којих је потребно хитно обавити овај поступак.

Професор др Сања Радојевић Шкодрић, директорка РФЗО-а, недавно је у разговору за наш лист истакла да је у Србији проблем пре свега донорство, али и едукација кадра. Како би могао да се успешно развија програм трансплантација солидних органа, неопходан предуслов је да се регулише питање донора у Србији. Без тога нема напретка.

– Да не би стало упућивање на трансплантацију у иностранство, РФЗО интензивно преговара и са другим центрима, тако да смо успели да склопимо уговоре с Енглеском и Турском. Да није било сарадње с Енглеском током лета прошле године, РФЗО не би могао да упути троје малишана на хитна лечења трансплантацијама (црева, бубрег, јетра). Та деца су била животно угрожено, а сви други центри су их одбили за лечење. С Министарством здравља разматрамо да се створе услови да у Србији у догледно време поново оживи програм трансплантације бубрега код деце и заживи програм трансплантације јетре код деце. Фонд је већ направио значајан искорак и прошлог месеца смо закључили протокол о сарадњи с једном од најбољих иностраних педијатријских болница у свету „Great Ormond Street Hospital for Children” у Лондону. Договорено је да се у ту болницу упућују деца ради трансплантације, али и лечења најкомплекснијих и ретких патологија, које није могуће лечити у другим иностраним центрима с којима фонд има сарадњу. Договорено је и да њихови најбољи стручњаци долазе у Србију и едукују наш стручни кадар, а што ће допринети и да се пацијенти лече у својој земљи. Тренутно је у току организација доласка стручног тима. С Министарством здравља смо кренули у кампању како бисмо покренули развој донорства у Србији, а то је и једини пут како бисмо имали сарадњу с другим земљама јер ће нас у супротном потпуно искључити из свих програма – појаснила је др Радојевић Шкодрић.

Област донорства прати читав низ предрасуда, почев од тога да ће орган пре добити онај ко има „везу” и ко је богат него онај коме је то потребније, па до сујеверја да ће особу која у току живота каже да подржава даровање органа пратити зла срећа. Својевремено је урађена једна анкета у Србији која је показала да су готово сви грађани спремни да донирају орган свом детету кад би то било могуће, око 80 одсто би то учинило за супружника, а 77 одсто би то урадило за неког из своје ближе породице – родитеља, брата, сестру. Међутим, пријатељима или неком из даље родбине драстично би мање људи помогло на овај начин – око 40 одсто популације. Познанику би донирало орган 29 одсто испитаника, док би странцу, непознатој особи, то учинило 25 одсто испитаника.