Игра мишића и ума до исцрпљења

73. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин – Иман живи са супругом Маријам и своје две ћерке у Шведској, селећи се у разне хостеле за избеглице. Пошто је побегао из Ирана из страха од прогона, он тражи начине да породици обезбеди боравак и повећа њихове шансе за азил, крши обећање дато жени и придружује се локалном шведском рвачком клубу. Почињу да се појављују гласине и Иман се поново сусреће са проблемом и страхом, због којих је и побегао из домовине...

Ово је у најкраћем сиже најновије филмске приче данско-шведског редитеља Милада Аламија, Иранца родом, који је и сам још као дете био азилант, те су му добро познате многе избегличке приче. Једну од њих испричао је у дебитантском филму „Шармер”, са којим је 2018. године победио на 46. Фесту у Београду, а ову другу названу „Противник” светски премијерно представља на 73. Берлиналу у оквиру програма „Панорама”. И он је само још један од многих Иранаца из дијаспоре чији су филмови присутни ове године у Берлину.

Нови Аламијев филм приказује емоционални и физички сукоб са неизреченим, са оним што се крије и што се у Ирану сматра скаредним и тешко кажњивим. Филмски јунак, врхунски рвач (у изванредном извођењу познатог глумца Пејмана Мадија) имао је аферу са клупским колегом, а драма која се одвија пред очима гледалаца осим овлашних хомосексуалних наговештаја много више открива како сложена друштвена динамика може утицати на унутрашње биће појединца.

У сусрету за „Политику” Алами открива да је идеја за „Противника” настала одмах после „Шармера”, јер су га и даље занимале теме мушкости, интимности и насиља, али и свет противника – не само спортских већ и животних.

– Није постојао само један случај којим сам био инспирисан да напишем овакав сценарио. То је више била идеја слободе на дубљем нивоу, нешто попут критике друштва попут иранског које није слободно друштво, али и отварање питања шта неслобода чини људима. Рвање је тако велика ствар у Ирану, то је ирански национални спорт. То је такође јака слика Иранца као борца и ту слику можемо разбити, каже Алами, који је за потребе свог филма дубоко истраживао рвачки спорт.

– Желео сам да разумем колико је то физички исцрпљујуће и колико је то игра ума. Готово се борите сами са собом. Веома је лепо, скоро као плес. Мушкарци се разбацују и обарају један другог на тле и то је визуелно веома занимљиво, објашњава редитељ који је на основу личних сећања реконструисао и аутентичним учинио и сцене у избегличком центру и имиграционим канцеларијама.

Његова дечја избегличка сећања су лепа. Деца као деца – увек разиграна и раздрагана, пуна жеље за открићима. Лако се прилагођавају, лако науче нови језик. Из свих ових разлога у Аламијевом филму има пуно деце, а ради аутентичности, како каже, било му је веома важно да сви статисти буду праве избеглице. На хладном и снежном северу Шведске, са веома мало светла и на простору окруженом планинама, с вером и надом за боље сутра живе ти људи придошли из далеких делова света са кофером својих мука. Чудан је мрак око ових ликова и Аламијев „Противник” са собом доноси „нео-ноар” атмосферу. Уз то, и главни лик је мистерија све до самог краја. Ко је Иман, зашто се овако понаша, шта не говори, шта његова жена зна, зашто престају да разговарају једно са другим? Све су то питања која се роје у гледаочевој глави, док се развија фасцинантна динамика односа између мужа и жене.

– Желео сам да створим осећај да Иман и Маријам нису баш разговарали једно са другим. Постоји та драматична позадина хитног и брзог напуштања Ирана, али о трауми онога што се заиста догодило никада нису сели да разговарају. Између њих постоје зидови који стварају осећај да не могу да разговарају како треба. Та нека „велика ствар” остала је у Ирану – каже аутор филма у којем преовладава осећај сталног чекања и ритмичног суживота глумаца и камере.

Камера воли Пејмана Мадија у лику Имана, нарочито у сценама рвања за које се дуго припремао са професионалним тренерима. Сваки Пејманов покрет одише природношћу и у сценама самих борби и у крупним плановима додира мушких тела. А такве сцене није било лако радити јер је „Противник” сниман током пандемије ковида и Алами каже да се свако јутро будио у страху да не чује вест да се неко од чланова филмске екипе разболео. Уз то, на северу Шведске у време када се снимало температура је знала да падне и на минус 35.

„Када је филм био готов, помислио сам да је стварно лудо што смо га уопште урадили”, прича Милад Алами и одговара и на питање шта мисли о тренутној иранској филмској дијаспори:

– Мислим да је та дијаспора постала много више политичка. Сада чујем више о Иранцима који снимају филмове ван Ирана, као што је рецимо Али Абаси урадио са „Светим пауком”. Волим филмове који не одговарају на све, већ само постављају питање. У случају мог филма поставља се питање слободе. Надам се да даје и осећај како је живети у Ирану где нисте потпуно слободни, а кад дођеш у другу земљу и када добијеш слободу, колико је тешко да је узмеш? И умеш ли да се носиш са слободом?