Кикиндски обрачун са дивљим депонијама

Кикинда – На периферији Кикинде комунални инспектор наилази на дивљу депонију. Још јуче овде се зеленела трава, а данас је гомила шута. У року од неколико дана, нико неће препознати ово место – стари намештај, пробушена корита, зарђали делови машина и аутомобила, све то ће завршити на новоформираном сметлишту. Инспектор у своју бележницу записује затечено стање, фотографише тек никлу депонију, обилази је, одмерава.

Кикинђани имају градску депонију на којој могу одложити смеће бесплатно. Однедавно, имају и прилично високе казне за непоштовање прописа. Предузећа, због неадекватног одлагања шута, крупног отпада и другог неопасног материјала, могу бити кажњена од 50.000 до 250.000 динара. Одговорно лице у предузећу и предузетници могу платити глобу између 10.000 и 50.000, а физичка лица од 2.500 до 10.000 динара. Ипак, ова варошица на северу Баната у сваком тренутку има бар 20 дивљих депонија.

Није, наравно, овај проблем само у Кикинди и Војводини. У свим градовима и општинама Србије иста је слика – депоније, сметлишта, отпад, загађење, природа на издисају... Из искуства развијених земаља, познато је да су оваквим појавама стали на крај искључиво високим казнама. Али, пре свега, ригорозним контролама и правим полицијским истрагама. Када починиоци ових, није претерано рећи, злочина према природи буду доследно проналажени и кажњавани, ружне слике дефинитивно ће нестати са наших улица и ливада.

Могу казне бити још веће, али ако нико не буде ухваћен и осуђен, тровање животне средине неће престати. Није тајна да у сваком месту постоје „специјализовани” загађивачи који за новац односе шут и смеће и стварају дивље депоније поред путева и река и по шумским пропланцима. Сви знају ко то ради, али нико не сноси одговорност. Пријатељске и друге везе и у овом случају од пресудне су важности да починиоци остану некажњени.

– Таман почистимо један део града, на другом затекнемо хаос. Не постоји правило, депоније ничу на сваком згодном месту, само да је даље од куће – жали нам се члан кикиндског Општинског већа задужена за екологију Мирјана Илић.

Покрајински инспектор за заштиту животне средине Мирјана Кастратовић каже за „Политику” да у нашој земљи не постоји стратешко опредељење шта да се ради са шутом, него се он одлаже на градским депонијама. У развијеним земљама ова врста отпада се меље и даље употребљава, на пример, за изградњу путева.

– Постојећи Закон о поступању са отпадним материјама је застарео, а њиме није предвиђена довољна координација разних инспекција: комуналне, грађевинске, инспекције рада, за путеве... Када би нам информације о томе ко гради или руши неки објекат биле доступне, онда бисмо одмах знали где да започнемо потрагу за загађивачима – наводи Мирјана Кастратовић.

У развијеним земљама присутна је и јака друштвена осуда оваквих недела. Контролори су ефикаснији, имају већа овлашћења, грађани „вребају” комшије, комуналне службе редовно перу улице, канти има на сваком кораку, редовно се спроводе кампање, смеће се рециклира. Све ово потврђује нам Александар Манчић из Београда, који је шест година радио у канадској провинцији Онтарио при министарству земљишта и шума. Његово искуство указује да ни тамо људи нису сами по себи савесни, већ их закон чини таквима.

– Едукацију треба почети још у детињству. Уклањање дивљих депонија општински буџет кошта милионе динара. Да ли је могуће да нашој деци желимо да живе у загађењу? Тврдим да смо највише сами одговорни – упозорава Манчић.

Да би несавесни грађани били санкционисани, потребно је да их комунални контролор „ухвати” на делу, што се ретко дешава. Инспекторима и контролорима тада преостаје „чепркање” по смећу. Траже се докази. То може бити рачун за струју, делић документа или писма које је бачено заједно са шутом. Када наиђе на овакав траг, инспектор позива осумњиченог, саопштава му шта је и где затекао и тражи изјаву дотичне особе.

– Признају, најчешће, да јесте њихов шут, али да су платили другом лицу, наравно „непознатом”, да га однесе до депоније. Неки тврде и да му то комшија подмеће доказе. Уколико пристанe да уклони шут, одустајемо од подношења захтева за покретање прекршајног поступка – објашњава нам процедуру и трикове несавесних грађана шеф кикиндске Службе за инспекцијске послове и заштиту животне средине Јелена Алексић.

Прекршајни судија у Кикинди Нада Пандуров, пак, истиче за наш лист да би инспектори требало да сакупе што више доказа и да против сваког ко је загадио животну средину поднесу захтев за покретање прекршајног поступка. Уз то би, према њеном мишљењу, требало увести праксу да се отпад одмах уклони и одвезе на легалну депонију, а настале трошкове тражити у поднетом захтеву.

– Тако бисмо, поред казне, прекршиоцу наплатили и трошкове уклањања шута. Још већи ефекат био би постигнут када би минималне казне биле повећане. Да се за прљање јавне површине уместо 2.500 плаћа 10.000 динара, не верујем да би се неком периферија града учинила као погодно место за остављање смећа. Овако, са минималним казнама, исплати се истоварање шута на сваком погодном месту, јер превоз до градске депоније кошта више него казна – апелује Нада Пандуров.

-------------------------------------------------------

Нови Сад уводи комуналну полицију

Нови Сад – Комуналне проблеме градске власти у Новом Саду планирају да реше увођењем комуналне полиције која би требало да преузме део надлежности инспекција и редовне полиције, најављује за „Политику” члан Градског већа за комуналне послове Гордана Пушић. Комунални полицајци били би овлашћени и да чувају зелене површине, брину о одржавању јавне чистоће у парковима и покрај локалних путева.

– Мислимо да би увођење комуналне полиције допринело решавању многих проблема. Она би била далеко оперативнија и самосталнија у раду. Постоји иницијатива да се то реализује, а Закон о локалној самоуправи налаже оснивање такве службе. Чекамо доношење посебног акта у Народној скупштини, којим ће се регулисати рад комуналне полиције – каже Гордана Пушић.

С. М.