Мањифико: Не могу да побегнем од себе

Он је Словенац који је направио ако не најбољу, онда најаутентичнију српску песму „Пукни зоро”. Он је уметник 21. века који је дочарао револуционарне двадесете „арт деко” године прошлог века у филму „Монтевидео, Бог те видео”. Он је свестрани музичар који нас је увео у мистичне „Сенке над Балканом”. Захваљујући његовим звучним кулисама заволели смо фудбал, поново ушли у кафане... А ових дана помогао нам је да схватимо тежину жртве „српске Мата Хари”, Вере Пешић, захваљујући његовим инспиративним нотама за серију „Вера”. Он уме да буде духовит, ироничан, луцидан, критичан... Он је Роберт Пешут Мањифико без чијег музичког стваралаштва поменута филмска дела не би била комплетна.

Усред креативног процеса компоновања музике за нови филм Драгана Бјелогрлића „Ланчана реакција” затекли смо га у његовој самоћи, у студију у којем ствара музичку алхемију, ослањајући се на традицију, на музику која годи уху, поготово онима старога кова.

И приупитали смо га – како му иде? Колико је инспиративно да ствара у времену када ауторство није на цени, када музику ствара вештачка интелигенција?

– После оваквог питања постајем депресиван – шали се.

– Знам за све те технолошке новости, међутим, ја стварам због себе и свог ужитка, и оног који то слуша. То је примарно код музике, зато се и бавимо њоме јер нас испуњава. И сама уметност јесте извлачење лажних емоција, ми стварамо уметно, као што и сама реч каже. Ми стварамо измишљене емоције, неке своје светове. Ако и вештачка интелигенција уме то, ко сам ја да забраним! Људи воле да слушају када свира човек, а волећемо и када свирају роботи. Једноставно, биће више понуда. Тога се не треба плашити.

Музика из серије „Вера” тематски подсећа на ону из „Монтевидеа”. Због тога се намеће питање да ли му је било тешко да направи отклон?

– Трудим се да увек побегнем од себе, да стварам нешто ново и упустим се у непредвидиве музичке струје. И онда људи кажу – ово је типично твоје! Колико год бежао од нечега, очигледно имам препознатљив звук и мелодију. Једноставно, музика се сама од себе јави, дође. Нумере за серију и филм „Вера” представљају комбинацију музике из епохе, онакве каква се слушала у салама за плес и мелодије која је пратила радњу набијену акцијом. Трудили смо се да „ухватимо” звук напетости као што је у „Отписанима” или у „Џејмсу Бонду”. Одгледао сам серију и музика ми није сметала. Што значи да је посао добро урађен – у свом стилу одговара Пешут.

Наш саговорник је заволео примењену музику иако се њом није раније бавио. Никада није размишљао о томе, како каже, да ли је способан да задовољи редитељску визију. Све је почело од словеначког филма „Стереотип”... А онда се појавио Бјелогрлић.

– Заволео сам поново филм јер ми је дата могућност да стварам музику коју иначе не бих радио. Стварам музику која се не може сврстати у топ-листе, нити се пуштати на радију. Увек ми се дешавало да та музика нађе неко своје ново место и да изађе из оквира. А мало и ја не могу да побегнем од себе, јер сам, пре свега, композитор песама, а не примењене музике. Стварам из неког другог, свог, ауторског угла који некада можда и није добар за филм. Зато не радим са много редитеља. Углавном са Бјелогрлићем јер он воли моја ауторства – открива нам тајну музике.

Поред музике за „Веру” и филм „Ланчана реакција”, Мањифико је експериментисао и играо се у театру, на позив редитеља Вита Тауфера чија се представа „Едип” успешно игра у ЈДП-у.

– То је више био задатак, него инспирација, да се направи Едип у неком модерном издању, да се направи кафана као грчка агора, место на којем се све сазнаје, где се размењују мисли, где сви долазе, без обзира на то да ли је председник државе или шегрт. Обожавам тај старински звук кафана. То ми је остало у ушима још када сам био дете. И дан-данас обожавам песме Звонка Богдана, Предрага Живковића Тозовца, као и браће Бајић, зато што их је и мој деда волео. Даноноћно бих их могао слушати. То је као блуз. Прави уметнички ужитак је стварати за кафану. Пуно је мелодија... Све је отворено... Можеш да радиш шта год ти срце пожели – надахнуто прича Мањифико и открива, онако изненада и шеретски:

– У новом филму Драгана Бјелогрлића покушавамо да будемо лукави. Тај филм је амбициозан у сваком погледу, и редитељски, и продукцијски... За сада само размишљам како да не упрскам ствар. Још нисам стигао до тог стадијума како да побољшам филм. Али ако га не покварим, то ће бити у реду. Очекује ме са Бјелом дуготрајни процес јер он јако воли да се меша у све, па и у музику што ми никако не смета. Навикао сам на његове примедбе. Он те „гази” као човека, и као уметника. И када навикнеш на то, постанеш бољи човек. Видећемо шта ће на крају бити. Пошто сам у процесу, један дан ми се свиђа то што радим, а други дан ми је скроз безвезе.

И за крај не можемо да га не приупитамо – када га можемо очекивати у Београду?

– Радићу на томе да одржим један леп концерт који ће бити само мој и неће бити у склопу неког фестивала. Јер имам одличан програм који ће чинити мој поп репертоар, као и опус филмске и позоришне музике. Мислим да ће се то десити на јесен – обећава Роберт Пешут Мањифико.