Бедем Републике Српске

Од нашег дописника
Источно Сарајево – Град Источно Сарајево ускоро ће обележити 30 година од оснивања. Статутарна одлука о организацији српског града Сарајева донета је 13. марта ратне 1993. године. Седам месеци касније на Палама је конституисан град Српско Сарајево у чијем саставу је тада било и неколико сарајевских општина које су након потписивања Дејтонског мировног споразума припојене Федерацији БиХ, у целости или делимично.

Иако је настао у релативно скорој прошлости, Град Српско Сарајево, који је у међувремену преименован у Град Источно Сарајево, данас и јесте град у сваком смислу те речи. По површини је највећи град у Републици Српској и једини је који у свом саставу има чак шест општина: Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Пале, Источни Стари град, Соколац и Трново. Тренутно у Источном Сарајеву, које је постало важан економски, универзитетски, туристички, културни и спортски центар источног дела Републике Српске, живи више од 65.000 становника, од којих већину чине Срби протерани из Сарајева.

О брзој изградњи Источног Сарајева, које је буквално никло на ледини на којој су се у предратно време укрштали макадамски путеви, сведочи на хиљаде стамбених објеката, савремена инфраструктура, новоизграђене цркве и бројни садржаји, као и насеља са велелепним кућама у власништву Срба који су под присилом морали  да напусте родна огњишта која су бранили у рату. Поред Бањалуке, Источно Сарајево је врло брзо постало и универзитетски град, на осам факултета (четири на Палама и исто толико у Источном Новом Сарајеву) тренутно студира више од 10.000 младих, од којих немали број њих долази из Србије, Црне Горе и Федерације БиХ.

Кад говори о припремама за предстојеће свечано обележавање тридесетогодишњице настанка српског града Источно Сарајево, градоначелник Љубиша Ћосић акценат ставља на његов даљи развој оличен у бројним плановима и пројектима од којих су неки већ у фази реализације, а неки у припреми. Један од најзначајнијих, према његовим речима, јесте Меморијални комплекс посвећен страдању сарајевских Срба који ће бити отворен 17. септембра, на дан Светог свештеномученика Петра Дабробосанског, крсну славу града.

У једној ранијој изјави за наш лист, историчар и декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић је рекао да новоизграђени Меморијални комплекс „неће представљати само угаони камен наше колективне културе памћења”, већ ће „бити и неми сведок затирања једног читавог народа на простору који је насељавао од раног средњег века”.

Градоначелник Ћосић уверен је да се неће дуго чекати ни на изградњу пасареле која ће, како објашњава, и подземно и надземно повезати општину Источно Ново Сарајево и Источну Илиџу, односно повезаће шеталиште „Др Миодраг Лазић” у Источној Илиџи са Тргом Србије у Источном Новом Сарајеву.

Док набраја нове пројекте, међу којима су и завршетак споменика у порти Цркве Светог Илије на Лукама, посвећеног свим Србима требевићког краја страдалим у 20. веку, и изградња парка великана здравства у кругу болнице „Србија”, Ћосић каже да Источно Сарајево, које је „млад град и бедем Републике Српске”, не би изгледало како изгледа да није било разумевања и помоћи влада Српске и Србије.

„Свесна значаја нашег града, Србија је у последњих пет година у његов развој инвестирала више од десет милиона евра , на чему смо јој неизмерно  захвални”, рекао је Ћосић за „Политику”, потпуно уверен да помоћ званичног Београда неће изостати ни убудуће. О томе ће, напомиње, разговарати са руководством Србије које, како је већ најављено, планира скору посету Републици Српској.

Објашњавајући зашто многи Источно Сарајево доживљавају као град-херој, Ћосић каже да је исходиште Источног Сарајева у Сарајеву, односно у сарајевским Србима који су градили предратно Сарајево и у којем су у рату одбранили вековна огњишта са којих су под притиском протерани.

„Срби су херојски бранили једно подручје, дали су животе за њега, а онда су га морали напустити. Након тога изградили су Источно Сарајево које је данас најмањим делом на подручју некадашњег Српског Сарајева. И то је та жртва која је поднета. С тога епитет град-херој не припада ни политичарима нити појединцима, већ свим људима који живе на овом подручју”, наглашава Ћосић.