Хранитељи нерадо брину о деци са сметњама у развоју

Иако је укупан број малишана у институцијама социјалне заштите у Србији значајно смањен, број деце са сметњама у развоју и деце са инвалидитетом остао је непромењен и забрињавајуће висок, упозоравају представници Центра за права детета. Они истичу да деца са сметњама у развоју и са инвалидитетом чине више од 70 одсто укупног броја деце на резиденцијалном смештају у институцијама социјалне заштите, док од укупног броја деце на хранитељском смештају она чине само 14,3 процента.

Осим тога, у домском смештају налазе се и деца млађа од три године, што је супротно прописаним одредбама Закона о социјалној заштити. Проблем представља и то што малишани дуго бораве у институцијама, у њима често постају и пунолетна, а неретко дочекају и старост.

– Персонална асистенција постоји само у 17 јединица локалне самоуправе за 223 корисника, а становање уз подршку за особе са инвалидитетом, што је врло значајно за напуштање установе, присутна је у свега шест општина и градова за 107 корисника. Специјализовано хранитељство није развијено у довољној мери, а повремени напредак овог облика хранитељства, кроз ад хок програме и пројекте, ипак није постао део одрживог и трајног система – истичу представници Центра за права детета, који наглашавају да је кључан рад на превенцији и спречавању издвајања деце из породичног окружења.

Они подсећају да је Србија почела са реформом система социјалне заштите и такозваним процесом деинституционализације пре двадесетак. Он је имао за циљ смањење смештаја у установама социјалне заштите, али резултати нису били какви су очекивани.

Подаци Уницефа сведоче да је у глобалним размерама Србија једна од земаља са најнижом стопом деце у установама – мање од сто малишана на 100.000 деце – што представља пример добре праксе у овој области. Међутим, они такође истичу да веома брине чињеница што се деца млађа од три године и даље налазе у прихватилиштима и у великим домским установама током дужег временског периода, као и то да деца са сметњама у развоју и даље чине 70 одсто све деце у резиденцијалним установама.

Помоћник директора Центра за заштиту одојчади, деце и омладине, Љубиша Јовановић, подсећа да је Србија пре више од једне деценије увела законску забрану смештаја деце млађе од три године у установе. Уз то и Министарство за рад и социјална питања увело је корективни налог по коме за сваки смештај у установу мора да се прибави мишљење министарства, што је механизам који такође спречава некритички улаз деце у установе социјалне заштите.

– Закон о забрани смештаја веома мале деце у установе такође је дао значајне резултате, јер се у установама некада налазило око 200 малишана млађих од три године, а сада се тај број креће између 50 и 60. То је значајан напредак, али систем социјалне заштите се труди да максимално смањи број деце у установама. У свим домовима тренутно се налази око 700 малишана, што је једна од најбољих квота у свету, али и даље имамо веома велики број деце са развојним, психолошким и понашајним сметњама у институцијама – подаци говоре да је њих око 60 одсто – истиче Јовановић.

– Део одговора на питање због чега ова деца одрастају у установама је чињеница да хранитељске породице често нису спремне да прихвате децу са развојним сметњама нити малишане са наследним сметњама, као ни децу из маргинализованих етничких група. Пошто због пандемије вируса корона дуго времена није било промоције хранитељства, није се повећао ни број хранитељских породица, па систем социјалне заштите брине о овој деци – закључује наш саговорник.