Вујаклијин мурал украс „Генекс” куле

Име Лазара Вујаклије (1914–1995) доводи се у везу са првим познатим муралом насталим у нашем главном граду. Наш уметник осликао га је 1970. на фасади једне занатске радње у Булевару краља Александра и он је нажалост уништен. Постоје само његове фотографије, а податак о томе може се наћи и у штиву „Историјат осликавања мурала у Београду” (аутори Јована Стојановић, Милош Милетић и Мирјана Радовановић). На још једној престоничкој локацији, много познатијој, препознатљивијој и тренутно више него актуелној може се видети његових руку дело – то је недавно продата „Генекс” кула, чију фасаду делимично краси његов мурал, настао 1979. поводом посете тадашњег председника Француске Франсоа Митерана нашој земљи. Он је очуван, одолео је зубу времена, љубоморно га чувају и станари ове познате и омиљене зграде (проглашена за споменик културе 2021. године), чији је пројектант наш познати архитекта Михајло Митровић уједно и наручилац уметничког дела. Они који овде живе надају се да ће упркос свим променама и будућим временима мурал ту и остати, јер привилегија је живети у здању које краси баш овакав рад.

Међу познатијим његовим муралима је и онај у Палати „Србија”, а Вујаклија је недавно био у жижи наше јавности с јесени и зиме прошле године, када су његова дела могла да се виде у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу, у Галерији ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића у Новом Саду и у Галерији Центра за културу „Градац” у Рашки. Пред публиком се нашао прави распон од око неколико деценија – слике, графике и таписерије, дела настала од педесетих па до осамдесетих година прошлог века, посебна, питка и декоративна, пријемчива и упамтљива по поједностављеним цртачким решењима чистих боја и бројним симболима који на њима преовлађују.

Био је један од наших најпознатијих сликара друге половине 20. века, рођени бечлија сахрањен у Алеји заслужних грађана у Београду, ученик великог Петра Добровића, уметник који се није академијски школовао (завршио је Графичку индустријску школу у Београду где је био и наставник), али који је пронашао непогрешиво свој ликовни израз студијски путујући кроз Француску, Италију и Швајцарску.

О томе како је стварао писала је и Јованка Столић, кустос Галерије ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, у публикацији „Уметност трајања”, која је пратила поменуту истоимену новосадску поставку. Она подсећа да се Вујаклија на ликовној сцени појавио педесетих година 20. века и наишао на добар пријем публике и ликовне критике упркос неформалном уметничком образовању, али са великим талентом, завидним књиговезачким искуством и својим хуманистичким погледом на свет.

Драгутин Инкиостри Медењак био му је младалачки узор и инспирација, изучавао је дела старих мајстора и копирао их, посећивао бројне изложбе и у младалачком заносу пред платнима Марка Челебоновића донео је дефинитивну одлуку да постане сликар, пише она. На развој његове каријере пресудан утицај имаће Алекса, Марков брат, а током вишедеценијског стваралаштва, на путу који није био ни једноставан, ни лак, његова поетика градила се на народном стваралаштву, стећцима, често натчулној перцепцији, космичким темама и архаичним, неретко и зооморфним мотивима. Миодраг Б. Протић сматрао је визионарство великим квалитетом овог оригиналног сликара, који је, како је оценио „пошао путем којим никада није нико ишао”.

Највећи део Вујаклијиног опуса, како истиче Јованка Столић, настао је у области графике и уљаног сликарства, али је уметник истраживао и у другим медијима: скулптури, таписерији, зидном сликарству, а бавио се и илустрацијом књига и сценографијом. О својој поетици је сам говорио као о „личној сликарској азбуци”. Окарактерисан као сликар експресионизма и симболизма, кроз представе портрета, мртве природе и пејзажа скренуо је на себе пажњу као на уметника који ствара слободно, без притиска, који и поред техничких несавршености улази у емотивни свет посматрача.

Прву од двадесет самосталних изложби приредио је у Галерији Графичког колектива у Београду 1952, а нову страницу своје уметности, засноване на синтези модерног и културно-историјског наслеђа, отворио је инспирисан радом богумилских уметника, што га је касније, према речима ове историчарке уметности, упутило директно ка византијској икони и фресци, представама и композицијама по угледу на средњовековну уметност. Експресивност облика временом је уступила место већој геометризацији – једноставни облици дефинисани црном контуром, једноставна композиција и палета основних боја у најкраћем дефинисали су стил Лазара Вујаклије. Последњу самосталну изложбу приредио је у Галерији УЛУС-а 1985, а последњих десет година живота излагао је са групом Самостални и учествовао у раду Децембарске групе.

Представљао је Југославију на Венецијанском бијеналу, био је учесник Октобарског салона, Меморијала Надежда Петровић. Први је послератни добитник „Политикине” награде (1957), потом награде Октобарског салона, Октобарске награде града Београда, УЛУС-ове награде на Јесењој изложби... Дела му се налазе у нашим највећим музејима, Музеј модерне уметности у Њујорку откупио је његову графику „Композиција” (1955), а куриозитет је да је на насловној страни публикације Унеска 1980. објављена његова композиција „Иза решетака”.