Како избећи замке Минских споразума

Специјално за „Политику”

Две и данас највеће војне силе – Сједињене Америчке Државе и Руска Федерација – као да завршетком Другог светског рата нису договориле све интересне сфере на Јалти, од 4. до 11. фебруара 1945. године, уз присуство Велике Британије. Гледано из перспективе данашњих дешавања, председник САД Труман и британски премијер Атли нису били задовољни како су се на Јалти договорили Стаљин, Рузвелт и Черчил. Две године након Јалте започео је хладни рат између капиталиста (САД) и монархиста (ВБ), с једне стране, док су с друге стране били комунисти (СССР).

Они су ствараоци светског поретка чије је формирање започето век и по након Вестфалског мира, после пада Берлинског зида и завршетка хладног рата, када је Горбачов у разговору с Бушом Старијим на Малти распустио Варшавски пакт, напустио комунистичку идеологију из социјалистичких земаља и отворио простор НАТО-у да се провокативно приближи самој руској бразди. Чак је Горбачов идеју о класној борби заменио „вилсонизацијом” о глобалној међузависности, што се у потпуности косило са ортодоксним лењинизмом и историјским марксизмом.

Међутим, не заборавимо да је борба за нови светски поредак питање најпре економске надмоћности, што је видно са украјинског бојишта, од чега зависи стварна равнотежа за очување мира. Нажалост, то ће трајати деценијама, како пише Кисинџер, најстарији и најуваженији живи амерички дипломата, у књизи „Дипломатија”, указујући на то да ће на економском плану процес бити још дужи, јер америчка моћ увелико опада. Додајмо томе да кинеска, индијска и јапанска економија имају узлазну путању која их сврстава у сам врх светске лествице, односно на чело креатора новог светског поретка.

Дакако, међу њима је и наша, балканска регија, кроз историју окружена сучељавањем разних култура, али и интереса. Након ратних сукоба, гажења међународног права и отимања плодне и лепе српске територије, остаје борба за своје – пре свега, на економским основама. То није лак пут, али је мирнодопски и отвара шансу дијалогу за преговарачким столом. Подсетимо да су Кисинџеров главни адут у преговорима увек биле чињенице за столом, а не жеље и тежње.

На Јалти су се Стаљин, Рузвелт и Черчил договорили да југословенске границе остају недирнуте, а уместо династије Карађорђевић долази Тито. Тито је до почетка хладног рата балансирао између „велике тројке”, да би почетком хладног рата били заоштрени односи са Стаљином, познати као Информбиро. Са САД и ВБ Југославија је имала солидне, коректне односе, да би посебан углед доживела оснивањем Покрета несврстаних земаља, и то у време бујања хладног рата.

Какву ће позицију у новом светском поретку имати Србија, видећемо; као и то да ли ће наше државно руководство послушати француског председника Макрона и моћи да оствари оно са чиме нас је председник Вучић упознао: „Узми што више можеш за Србију.” Но, Макрон и немачки канцелар Шолц нон-пејпером не остављају велики маневарски простор, да не кажемо – готово никакав. Посланици Србије су пропустили шансу да одгонетну позадину Бриселског споразума, те док не разлучимо шта нам је шанса, а шта замка, како на крају не би испливао циљ као код Минских споразума, који су омогућили припрему Украјине за ратни сукоб, што је потврдила немачка канцеларка Ангела Меркел, и док се нон-пејпер не уобличи најпре у концептуални дипломатски документ, а затим и у званични документ – прилику можемо, можда, потражити у разговору са западним силама, с циљем очувања мира између квазидржавности и поделе суверенитета.

Значајна подршка Србији може бити пружена управо од држава наследница учесница Техеранске конференције 1943. године, као и оне на Јалти 1945, када је Југославија добила своје место у својим границама, али и награду за одлучну борбу и допринос против антифашизма и Хитлерове коалиције, овога пута у оквирима „Отвореног Балкана”. Таква подршка избегла би стратешке игре попут Минских споразума, који горе у оружаном дијалогу.

Не заборавимо да Србија има златне акције у економским природним ресурсима, што је сврстава у значајан политички фактор за преговарање у оквиру Бриселског договора, као и свих његових анекса који се могу појавити, а воде ка нормализацији односа Београда и Приштине. С друге стране, за ЕУ то може бити значајан проблем, будући да у Техерану и на Јалти није била ниједна чланица ЕУ. Француску је на Јалти Черчил увукао као четврту окупацијску земљу у Немачкој.

„Ограничена сувереност Немачке потврђена је и у прелазним одредбама о безбедности Повеље УН, глава 17, као и у Декларацији четири нације, потписаној у Москви 30. октобра 1943. Учествовање Немачке у бомбардовању СРЈ и другим акцијама НАТО-а правда се као деловање у оквиру међународне организације, па важи правило да је међународно право изнад унутрашњег закона. Али ваља подсетити да су те одредбе у највишем акту Немачке донете управо на основу међународног права и да је онда све ово отворено правно питање за нека друга, можда, слободнија времена”, за „Политику” констатује проф. др Мина Зиројевић са Института за упоредно право у Београду. Дакле, остаје отворено питање да ли после Минских договора и директног или индиректног учешћа немачке авијације у бомбардовању СР Југославије Берлин може да утиче на судбину бриселског дијалога.