Kako izbeći zamke Minskih sporazuma

Specijalno za „Politiku”

Dve i danas najveće vojne sile – Sjedinjene Američke Države i Ruska Federacija – kao da završetkom Drugog svetskog rata nisu dogovorile sve interesne sfere na Jalti, od 4. do 11. februara 1945. godine, uz prisustvo Velike Britanije. Gledano iz perspektive današnjih dešavanja, predsednik SAD Truman i britanski premijer Atli nisu bili zadovoljni kako su se na Jalti dogovorili Staljin, Ruzvelt i Čerčil. Dve godine nakon Jalte započeo je hladni rat između kapitalista (SAD) i monarhista (VB), s jedne strane, dok su s druge strane bili komunisti (SSSR).

Oni su stvaraoci svetskog poretka čije je formiranje započeto vek i po nakon Vestfalskog mira, posle pada Berlinskog zida i završetka hladnog rata, kada je Gorbačov u razgovoru s Bušom Starijim na Malti raspustio Varšavski pakt, napustio komunističku ideologiju iz socijalističkih zemalja i otvorio prostor NATO-u da se provokativno približi samoj ruskoj brazdi. Čak je Gorbačov ideju o klasnoj borbi zamenio „vilsonizacijom” o globalnoj međuzavisnosti, što se u potpunosti kosilo sa ortodoksnim lenjinizmom i istorijskim marksizmom.

Međutim, ne zaboravimo da je borba za novi svetski poredak pitanje najpre ekonomske nadmoćnosti, što je vidno sa ukrajinskog bojišta, od čega zavisi stvarna ravnoteža za očuvanje mira. Nažalost, to će trajati decenijama, kako piše Kisindžer, najstariji i najuvaženiji živi američki diplomata, u knjizi „Diplomatija”, ukazujući na to da će na ekonomskom planu proces biti još duži, jer američka moć uveliko opada. Dodajmo tome da kineska, indijska i japanska ekonomija imaju uzlaznu putanju koja ih svrstava u sam vrh svetske lestvice, odnosno na čelo kreatora novog svetskog poretka.

Dakako, među njima je i naša, balkanska regija, kroz istoriju okružena sučeljavanjem raznih kultura, ali i interesa. Nakon ratnih sukoba, gaženja međunarodnog prava i otimanja plodne i lepe srpske teritorije, ostaje borba za svoje – pre svega, na ekonomskim osnovama. To nije lak put, ali je mirnodopski i otvara šansu dijalogu za pregovaračkim stolom. Podsetimo da su Kisindžerov glavni adut u pregovorima uvek bile činjenice za stolom, a ne želje i težnje.

Na Jalti su se Staljin, Ruzvelt i Čerčil dogovorili da jugoslovenske granice ostaju nedirnute, a umesto dinastije Karađorđević dolazi Tito. Tito je do početka hladnog rata balansirao između „velike trojke”, da bi početkom hladnog rata bili zaoštreni odnosi sa Staljinom, poznati kao Informbiro. Sa SAD i VB Jugoslavija je imala solidne, korektne odnose, da bi poseban ugled doživela osnivanjem Pokreta nesvrstanih zemalja, i to u vreme bujanja hladnog rata.

Kakvu će poziciju u novom svetskom poretku imati Srbija, videćemo; kao i to da li će naše državno rukovodstvo poslušati francuskog predsednika Makrona i moći da ostvari ono sa čime nas je predsednik Vučić upoznao: „Uzmi što više možeš za Srbiju.” No, Makron i nemački kancelar Šolc non-pejperom ne ostavljaju veliki manevarski prostor, da ne kažemo – gotovo nikakav. Poslanici Srbije su propustili šansu da odgonetnu pozadinu Briselskog sporazuma, te dok ne razlučimo šta nam je šansa, a šta zamka, kako na kraju ne bi isplivao cilj kao kod Minskih sporazuma, koji su omogućili pripremu Ukrajine za ratni sukob, što je potvrdila nemačka kancelarka Angela Merkel, i dok se non-pejper ne uobliči najpre u konceptualni diplomatski dokument, a zatim i u zvanični dokument – priliku možemo, možda, potražiti u razgovoru sa zapadnim silama, s ciljem očuvanja mira između kvazidržavnosti i podele suvereniteta.

Značajna podrška Srbiji može biti pružena upravo od država naslednica učesnica Teheranske konferencije 1943. godine, kao i one na Jalti 1945, kada je Jugoslavija dobila svoje mesto u svojim granicama, ali i nagradu za odlučnu borbu i doprinos protiv antifašizma i Hitlerove koalicije, ovoga puta u okvirima „Otvorenog Balkana”. Takva podrška izbegla bi strateške igre poput Minskih sporazuma, koji gore u oružanom dijalogu.

Ne zaboravimo da Srbija ima zlatne akcije u ekonomskim prirodnim resursima, što je svrstava u značajan politički faktor za pregovaranje u okviru Briselskog dogovora, kao i svih njegovih aneksa koji se mogu pojaviti, a vode ka normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. S druge strane, za EU to može biti značajan problem, budući da u Teheranu i na Jalti nije bila nijedna članica EU. Francusku je na Jalti Čerčil uvukao kao četvrtu okupacijsku zemlju u Nemačkoj.

„Ograničena suverenost Nemačke potvrđena je i u prelaznim odredbama o bezbednosti Povelje UN, glava 17, kao i u Deklaraciji četiri nacije, potpisanoj u Moskvi 30. oktobra 1943. Učestvovanje Nemačke u bombardovanju SRJ i drugim akcijama NATO-a pravda se kao delovanje u okviru međunarodne organizacije, pa važi pravilo da je međunarodno pravo iznad unutrašnjeg zakona. Ali valja podsetiti da su te odredbe u najvišem aktu Nemačke donete upravo na osnovu međunarodnog prava i da je onda sve ovo otvoreno pravno pitanje za neka druga, možda, slobodnija vremena”, za „Politiku” konstatuje prof. dr Mina Zirojević sa Instituta za uporedno pravo u Beogradu. Dakle, ostaje otvoreno pitanje da li posle Minskih dogovora i direktnog ili indirektnog učešća nemačke avijacije u bombardovanju SR Jugoslavije Berlin može da utiče na sudbinu briselskog dijaloga.