Недеља када су коначно отворене карте

Десетак дана који су иза нас могли би се показати као преломни тренутак у обликовању будућности света. Обележило их је неколико догађаја: безбедносна конференција у Минхену на којој први пут у протеклих пет деценија није било представника Русије, неочекивани одлазак америчког председника Џозефа Бајдена у Кијев, годишње обраћање његовог руског колеге Владимира Путина домаћој и светској јавности, наглашена комуникација Москве и Пекинга на практично највишем нивоу, повлачење Русије из споразума о контроли нуклеарног наоружања, јачање западних санкција... И све то у јеку борби на украјинском фронту у Донбасу.

Поменути догађаји показали су да се свет коначно поделио. Можда не онако како су то замишљали у главним глобалним престоницама, али судећи по свему, тај процес је незаустављив.

Подсетимо, на конференцији у Минхену, на један од највећих глобалних скупова посвећених безбедности представници Москве нису позвани.

„Нисмо желели да дамо руском председнику Владимиру Путину и његовој влади платформу за ширење пропаганде”, изјавио је директор конференције Кристоф Хојзген.

Уместо тога реч је дата Каји Калас, премијерки Естоније: „Руси себе дефинишу кроз визуру империје. Када људи обожавају диктаторе нема сумње да ће једнога дана таквог и изродити. Једини начин да се то онемогући је – брисање из школских уџбеника комплетне досадашње историје Русије и писање нове.”

Наравно, прилагођене схватањима Запада.

Посветимо се и медијски свакако најгромогласније пропраћеном догађају. Џозеф Бајден је у посету Кијеву стигао након десеточасовног путовања возом из Пољске, у којој је боравио у оквиру договора о размештању америчких војних јединица и наоружања у овој бившој социјалистичкој земљи. Јавност је била затечена чињеницом да је једно овако дуго и безбедносно деликатно путовање прошло без инцидената, што може да се објасни тек прећутном сагласношћу Москве.

Али ако је заиста тако, питање је колико је онда амерички председник био искрен у бодрењу свог украјинског домаћина Володимира Зеленског за наставак борбе против руских јединица на истоку земље, као и обећањима о несебичној војној помоћи. Уосталом, већ сутрадан у Варшави шеф америчке државе није пропустио да нагласи како циљ Запада није да уништи Русију, већ искључиво да „обезбеди мир, суверенитет Украјине и ширење демократских вредности”.

Истога дана Владимир Путин је изнео своје виђење украјинских збивања и будућности укупних односа са Западом. По мишљењу многих, било је ово историјско обраћање, не само за Русију него и за свет уопште. Путин је врло јасно ставио до знања да жеља Русија није да се бори против Украјине или против било које друге земље, али да не може и неће дозволити да њеним поступцима руководе центри из иностранства, да њоме манипулишу. Била је то јасна алузија на упорна настојања САД да задрже хегемонистичку позицију коју тренутно уживају.

Путин је отишао и корак даље и најавио суспензију чланства највеће земље на свету у Споразуму са САД о контроли нуклеарног наоружања. Председник је нагласио да то не значи „зелено светло” за употребу најразорнијих средстава у могућим сукобима са земљама чланицама НАТО-а, али је јасно ставио до знања да поменути споразум не може да се односи само на америчку нуклеарну бојеву моћ него и на моћ осталих земаља чланица западног војног савеза.

Ово као да је преломило и у одлучивању Кине да ли ће се и даље држати по страни или ће се јасније изјаснити о будућим глобалним променама. Укратко, у Пекингу су најавили: уколико и буду увучени у окршај између САД и Русије, што за сада видно избегавају, сигурно неће подржати западног моћника. Таквом ставу несумњиво је допринело и видно јачање америчких и савезничких снага у морима око Кине, и недавне провокације с „метеоролошким” балонима над САД.

Догађаји од прошле недеље само су потврдили сумње да у светском поретку нешто опасно шкрипи. Наиме, у свим набројаним дешавањима нигде се не помиње деловање Уједињених нација. Као да су институције светске организације незаинтересоване за оно што се спрема. Уосталом, две трећине чланица једноставно не зна како да се постави у садашњим околностима. А управо пред њима су прошле недеље „подељене карте”. Чекају се први потези...