У потрази за шпијунским причама

Живот генерала Светка Ковача војнички је узбудљив, с неочекиваним обртима, као на филму. Судбина је хтела да се филму и телевизији приближи као истраживач и аутор више сценарија и књига.

Рођен је у Невесињу, са 12 година остао је без мајке. Његова два млађа брата, сестру и њега одгајио је стриц. Тренирао је џудо, играо фудбал, такмичио се у стрељаштву. Завршио је највише војне школе. Први у рангу био је у Војној академији КОВ – смер оклопне јединице, Школи безбедности и Школи националне одбране. Живео је у Мостару и Бањалуци, служио у оклопној бригади. Прекомандован је у гарду 1976, а у војну службу безбедности 1980. године. Пратио је Тита и Јованку Броз на путовањима.

Пре 47 година дошао је у Београд. Десет година, у периоду од 2004. до 2014, био је директор Војнобезбедносне агенције, члан Колегијума министара одбране 18 и Савета за националну безбедност 7 година. Тиме је постао сведок многих важних догађаја у новијој историји.

Енигма и рат

 „Војничко време” је истекло, али његов „радознали дух” не мирује. Ковач посећује архиве и прикупља грађу за књиге. Објавио је неколико: „Енигма и рат у Југославији”, „Војна служба безбедности у Србији”, „Случај Ранковић – из архива КОС-а” (заједно са Бојаном Димитријевићем и Иреном Поповић Григоров), „Официр с пет досијеа”. За „велику телевизију” отплиће разноврсне приче. Сценариста је серијала „Тајне службе Србије” и „Јованка Броз и тајне службе”.

– Док сам био директор ВБА, бавио сам се, између осталог, реформом Војне службе безбедности. Хтели смо да створимо модерну, релевантну и ефикасну војну контраобавештајну службу – каже Ковач. – Проучавали смо искуства европских земаља и тако сам стекао ширу слику о тим службама. После престанка активне службе, одлучио сам да дубље истражим, пре свега, историју служби безбедности Србије и Југославије и да та сазнања упоредим с безбедносним изазовима модерног доба. Тада сам дошао на идеју да нашој јавности демистификујем улогу службе безбедности у прошлости. Да покушам да дам реалну слику, која не значи да су те службе свемогуће и свеприсутне, да независно креирају политичке токове, мимо органа власти. Истовремено, сматрао сам да треба да поменем и њихове пропусте у раду, и да нису само оне одговорне за наше несреће и поделе.

Ковач додаје да је шпијунажа увек дубоко сакривена од погледа јавности, због чега се ти случајеви често нереално приказују, како би били што интригантнији.

– Мислим да гледаоце и читаоце не занима само методологија и суштина неког шпијунског догађаја, него и то у којим се околностима нешто десило и с каквим утицајeм на шира друштвена кретања.

Генерал Ковач је сарађивао на сценарију филма и серије „Вера” о мистериозној Вери Пешић.

– С њеним ликом сусрео сам се када сам писао сценарио за серију „Тајне службе Србије”. Oна je била храбра, интелигентна и способна жена, која је пливала у свету шпијунаже и како-тако сналазила се у суровом мушком свету оптерећеном ратом, поделама, сукобима и различитим интересима.

Он додаје да, у суштини, за њу не би могло да се каже да је била хероина, али њена личност и околности у којима је живела заслужују пажњу. Мајор Угљеша Поповић написао је да је Вера била „жртва своје младости и лепоте”, док је она сама сматрала да је за њен живот било судбоносно познанство с Карлом Краусом. Вера је написала: „Ја само својој савести одговарам за своје поступке и за начин свога живота.”

– У нашој богатој историји – додаје генерал – било је много жена које су значајно допринеле одбрани од разних непријатеља радећи за наше обавештајне службе. Једна од њих је Стоја Кашиковић, учитељица из Сарајева, уредница часописа „Босанска вила”, активна чланица „Кола српских сестара”. Полиција је пратила њеног супруга Николу сумњајући да српским обавештајцима доставља поверљиве извештаје, али то никада нису успели да докажу.

Ковач открива да је учитељица обавештајне извештаје, све до 1914. године, достављала Милораду Милу Павловићу Крпи, професору Друге мушке гимназије у Београду и поузданом агенту – резиденту српског Министарства иностраних послова. Стоја је у Београд слала дописнице неинтересантне садржине, а кратке обавештајне информације исписивала је испод поштанске марке.

Након окупације Србије, агенти аустроугарске обавештајне службе у кући Милорада Павловића пронашли су око десет хиљада страница разних рукописа агената из БиХ, а међу њима и Стојине извештаје. У Сарајеву је 1917. вођен велеиздајнички процес, у коме је Никола Кашиковић осуђен на десет година робије, а Стоја и њихов син Предраг на смрт вешањем. Под притиском међународне јавности, посебно шпанског краља Алфонса, смртне казне су замењене казнама од по десет година тешке робије.

Крајем 1918. године Кашиковићи су пуштени из затвора, а регент Александар Карађорђевић је приликом посете Сарајеву, две године касније, одликовао Стоју Обилићевом златном медаљом за храброст.

Ковач последњих месеци ради и на сценарију серије о Александру Ранковићу. У својој књизи „Случај Ранковић – из архива КОС-а” бавио се афером прислушкивања. Будућа серија „Друг Марко” обухвата цео Ранковићев живот од доласка у Београд на абаџијски занат до његове смрти.

– Кључни догађај у његовом професионалном и приватном животу био је Брионски пленум, 1966. године. Након тога, Ранковић је престао да постоји. Ишло се дотле да је промењен сценарио за једну епизоду серије „Отписани” у којој је требало да се прикаже како су београдски илегалци у спектакуларној акцији ослободили Ранковића из Видинске болнице. Уместо Ранковића, ослобођена је мајка с дететом.

Ранковић је оптуживан за злоупотребе службе безбедности у политичке сврхе, за прислушкивање Тита и других високих функционера, за покушај насилног преузимања власти и српски национализам. За тако тешке оптужбе никада није саслушан нити је против њега покренут кривични поступак.

Аутор верује да ће ова нова ТВ серија разјаснити контроверзе у вези с личношћу и делом Александра Ранковића и његову историјску улогу.

– Све књиге и сценарији које сам писао за документарно-игране серије засновани су на истинитим догађајима и подацима из оригиналних докумената и грађе Архива Југославије, Архива Србије, Војног архива, Историјског архива града Београда и неких иностраних архива, пре свега британских и немачких. Посебно су значајна сведочења још увек живих савременика неких догађаја. Што реалнијем приказивању тих догађаја, што је за мене од прворазредног значаја, драгоцено су допринели историчари из Србије и из бивших југословенских република, академици, универзитетски професори, експерти који се баве овом проблематиком, бивши шефови војних и цивилних служби безбедности.

Наш саговорник био је професионални војник дуги низ година. Како је то утицало на његов приватни живот?

– Током моје каријере увек сам радио нешто „специфично”, што по правилу значи нешто што захтева одрицања, велику одговорност и честу одвојеност од породице. Због тога сам увек настојао да своју породицу не оптерећујем „специфичностима” свог посла и да искористим сваки тренутак слободног времена да будем с њима. Моје одсуствовање надомештала је супруга, која је бринула о деци, њиховом васпитавању и школовању и све заслуге припадају њој што су били одлични ђаци и касније студенти.

Питамо га да ли ће писати о годинама проведеним као директор ВБА?

– Требало би да протекне најмање тридесет година, а то би било 2044. године. Тек тада бих могао мирне савести, из угла посматрача и учесника, да опишем неке преломне догађаје који су обележили време када сам био директор Војнобезбедносне агенције и, још важније, веома значајну епоху у српској новијој историји.

Омиљени тенкови

Наглашава и да би тешко могао да издвоји неку своју заслугу у откривању или разјашњавању неких безбедносних проблема, а да то није више заслуга његових колега.

Имао је изузетну каријеру. Када би се поново родио, да ли би изабрао исти пут?

– Вероватно бих опет био у дилеми између тенкова и контраобавештајног рада. И даље ме највише занимају тенкови и тенковске посаде, које раде као „четири срца у једном откуцају”, што се првенствено односи на омиљени тенк, Т-55. Ипак бих се одлучио за посао контраобавештајца зато што је динамичан и без шаблона – признаје Светко Ковач.

Значење имена Светко

– Пошто сам рођен као прво дете у вишечланој породици, то је било велико породично славље или светковина па сам тако и добио име – открива Ковач.

Тито и Јованка – „забрањена” љубав

Јованка Броз је била годиште Ковачевих родитеља и можда је и због тога имао посебну врсту саосећања због лошег односа према њој. Разговарао је с њом почетком 1980, док је Тито још био жив, и тридесет година касније.

– Јованку сам упознао у време када је с Титом ишла на сва путовања у земљи и иностранству. Тада нисам био у прилици да с њом разговарам. Касније, након њиховог раздвајања, видео сам колико пати због тога, али као поносна Личанка није хтела да попусти. Оптуживала је Доланца и Љубичића као главне кривце за њен сукоб с Титом. Никада није рекла ниједну реч против Тита. Очекивала је да јој Тито први пружи руку помирења и била је убеђена да би он то урадио, али му то нису дозволили други, пре свега они који су желели да заузму његово место.

Присећа се и како је 2009. године, заједно с Расимом Љајићем, посетио Јованку у кући у Булевару кнеза Александра Карађорђевића. Живела је сама у огромној кући с кровом који прокишњава, без грејања, у потпуно нехуманим условима, али ведра, уредно обучена, нашминкана и достојанствена.

Тито је 1. јануара 1980. године отпутовао из Карађорђева на лечење у Клинички центар у Љубљану. Тог дана је послао Јованки поклон, учинило му се да је то неки комад накита.

– Када сам јој га предао, било ми је јасно да је Јованка помислила да је тај новогодишњи поклон најава помирења. Међутим, из медија је сазнала да је Тито отпутовао у Словенију ради лечења. Од тада је сваки дан почињао и завршавао се њеним питањима: да ли има новости у вези с Титовим здрављем.

Присећа се и како га је молила да јој се омогући посета у болници. Зато су ми биле несхватљиве тврдње неких људи да Јованка није хтела да посети Тита док је био у болници.

И они заслужују пажњу…

Да ли постоје и друге личности из новије историје с чијих би живота такође требало скинути велове тајни?

– Свакако! Можда су мање познате личности, али су занимљиве и необичне. На пример, Танасије Таса Миленковић. Он је био начелник полиције у време краљева Милана и Александра Обреновића. Неколико дана пре Мајског преврата обавестио је краља Александра о завери, али му краљ није поверовао. Владета Милићевић је био српски и југословенски обавештајац који се истакао у борби против усташке емиграције. Захваљујући свом извору открио је припреме и спречио атентат на краља Александра Карађорђевића у Загребу 1933. године. Милићевић је и средином септембра 1934. упозорио владу на могући атентат у Марсељу. Пажњу заслужује и Ратко Дражевић, оперативац Удбе, ловац на Павелића и Артуковића, али и филмски радник и најуспешнији директор „Авала филма”.