Нафташки мост на јужном Атлантику

„Моја посета Јужноафричкој Републици је од велике важности за земљу Нелсона Менделе” – у карактеристично звучном маниру председник Венецуеле Уго Чавес најавио је прошле седмице своје прво путовање у земљу Рта добре наде (2-3. септембра).

Пркосни противник „америчког неоимперијализма”, симпатизер руске интервенције у Грузији, озбиљан купац кинеских радара, и срдачан саговорник иранског председника Махмуда Ахмадинежада, Чавес данас креће у ЈАР на позив „пријатеља Табо Мбекија”. Детаљи дводневних разговора лидера највећег латиноамеричког извозника нафте, и председника политички најутицајније државе Црног континента, строго су чувана тајна. Чавес је одбио да унапред расветли зашто је његова посета Преторији „врло важна”. Пословично неповерљив према светским медијима, одлазећи јужноафрички лидер Табо Мбеки светској јавности је поводом Чавесове посете ставио на располагање саопштење у три реда.

Дилеме ипак нема.

У финишу припрема Другог самита Латинске Америке и Африке, крајем новембра у Каракасу, Венецуела и Јужноафричка Република на корак су од потписивања стратешког нафташког споразума који отвара нови енергетски мост на јужном Атлантику.

„Латинска Америка за свој развој дугује дубоку захвалност Африци. Бели колонисти су вековима Африканцепретварали у своје робове, и насилно доводили у Латинску Америку. Њихов мученички рад уграђен је у темеље модерне Јужне Америке. Али, време туђих освајања и неоколонијалне експлоатације заувек је прошло. Мајка Африка и Латинска Америка убудуће ће збијати редове на светској сцени, и тесно сарађивати само са онима који не играју улогу глобалног полицајца. За почетак, Венецуела ће Африци пренети своја искуства у национализацији оног за чим Запад највише жуди, а то је наше сировинско благо”, најавио је Уго Чавес на Првом самиту Латинске Америке и Африке, пре две године у Нигерији.

Каракас је после Хаване и Бразилије, у међувремену широко разгранао везе са Црним континентом.

Сем што је утростручила број амбасада на Црном континенту у последње две године Венецуела је појачала економску и културну сарадњу са Африком.Каракас данас увози текстил из Малија, са Египтом и Етиопијом размењује искуства у пољопривреди, у Зимбабвеу подржава Мугабеову контроверзну земљишну реформу, док са Анголом и Либијом удружује истраживања у нафташком сектору...

Нафташки бизнис је ипак Чавесов најјачи џокер на међународној сцени: на том пољу, Венецуела за Африку има револуционарну поруку.

„Африка производи преко 10 милиона барела нафте дневно и сасвим лако би задовољила своје енергетске потребе да није мултинационалних компанија које бескрупулозно пељеше Црни континент. Данас, Африка подмирује скоро петину америчког увоза нафте, док сама грца у несташицама. Афричка нафта треба да припада Африци. Зато би Црни континент требало да следи пример Венецуеле и национализује енергетски и рударски сектор”, истакао је пролетос Реиналдо Боливар, заменик министра иностраних послова Венецуеле за време посете Сенегалу. Боливар је тада најавио да ће сарадња у енергетици, банкарству и образовању Африке и Латинске Америке бити главне теме предстојећег новембарског самита у Каракасу.

У међувремену, Чавес и Мбеки имају истанчане разлоге за потписивање очекиваног, историјског споразума о енергетској сарадњи следеће седмице.

Каракас, наиме, одавно прижељкује место несталног члана Савета безбедности УН. Подршка Преторије у лобирању за следећу поделу тог изузетно утицајног мандата био би значајан поен укомплексном спољнополитичком портфолију Уга Чавеса.

Пред крај другог мандата и уочи председничких избора 2009. године, Табо Мбеки се суочава са све оштријом критиком домаће јавности: што због растуће незапослености, корупције у врху власти, економског посртања али и акутног мањка електричне енергије у земљи Рта добре наде.

Да премосте јужни Атлантик, Каракас и Преторија припремили су споразум о билатералној сарадњи, којим ће влада Уга Чавеса омогућити државној петро-компанији ЈАР да истражује концесије у баснословно богатом басену Ориноко на југоистоку Венецуеле, одакле су недавно протерали амерички „Ексон Мобил”. Заузврат Венецуела би ускоро почела да прерађује своју нафту – уместо у рафинеријама на територији САД – у великој јужноафричкој рафинерији Коега. Највећа светска рафинерија за прераду течног гаса, недалеко од јужноафричке луке у Мозел Беју, спремна је такође за прераду јужноамеричког гаса, јављају медији у ЈАР.

Темељ нововековне осовине на Јужном Атлантику није самобизнис?