Из земље Лавиринта

Специјално за „Политику”
Њујорк – На једној од најелитнијих адреса у свету, одмах иза угла Пете авеније њујоршког Менхетна у 51. улици, скрио се улаз у седиште Фондације Александар Оназис, смештене у бочном крилу облакодера авиокомпаније Олимпик. На првом нивоу Фондације, испод земље, налази се галерија у којој је у току изложба „Из земље Лавиринта: миноски Крит 3000–1100. пре нове ере”.

Док армије туриста хрле ових дана у Грчку, они које пут одведе до Њујорка имају прилику да до 13. септембра виде бисере најстарије урбане цивилизације у Европи, рођене на Криту који је у бронзано доба био тачка укрштања поморских путева између севера Африке и древног Египта, Азије са првим градовима државама на обалама савременог Либана и источне Европе са Балканом и Пелопонезом, као колевкама европске културе.

Како то да једна непрофитна, приватна фондација организује изложбу на којој јој завиди моћни Метрополитен музеј? Довољно је ступити у хол Фондације да се барем наслути какво богатство стоји иза ње, јер порфирне зидове красе одливци ненадмашних Фидијиних рељефа са атинског Партенона, а када се сиђе степеницама од црнога базалта у галерију добија се утисак као да сте се обрели у некој пећини испод морске површине. Тај утисак ствара атријум чије су три стране у стаклу и гледају на базен, начињен од разнобојног мозаика у који се са четврте стране слива вода тростепеног водопада који досеже до трећег спрата. Атријум је прекривен млечним стаклом које обезбеђује дифузну дневну светлост и целом простору даје утисак који се добија када се зарони у прозирну воду Медитерана .

У такав амбијент до којег не допиру звуци велеграда, створен половином богатства породице Оназис, које је родоначелник Аристотел тестаментарно оставио Фондацији са именом сина Александра, погинулог у авионском удесу, то исто богатство обезбедило је да се први пут изнесу из Грчке експонати из музеја расутих широм Крита и поставе у простор достојан њихове лепоте.

За сваки од близу 300 експоната обезбеђена је посебна стаклена витрина, мајсторски осветљена тако да предмети стари више од четири миленијума као да лебде, а посетиоцима је омогућено да виде савршенство израде орнамената на керамичким посудама, пун сјај боја на фрагментима фреско-сликарства из миноских палата, најситније детаље глинене плоче са још увек недешифрованим критским линеарним А писмом, нежне златне цветове са тијаре неке критске лепотице попут оне „Парижанке” из краљевске палате у Конососу…

Изложба је постављена тако да хронолошки илуструје 11 тема које се односе на структуру критског друштва: бирократију, религију, ритуале, економију, његов однос према рату, загробном животу – током другог и трећег миленијума пре нове ере када је било на врхунцу – све до часа када је око 1100. године пре н. е. дошло до коначног уништења те мирољубиве цивилизације и када су Крит преплавила „дивља” дорска племена.

Тако су митски критски краљ Минос, његов Лавиринт (како су, вероватно, дивљаци са севера доживели компликовану архитектуру критских палата па су их спалили), чудовиште Минотаур (пола човек а пола бик) ушли у грчку митологију, а затим у археологију која је критску цивилизацију бронзаног доба назвала миноском, поделивши је у три периода и више потпериода.       

Коју причу причају артефакти помно одабрани да на најлепши начин дочарају свет који је током скоро два миленијума био центар трговине, поморства, уметности источног Медитерана, чији су бродови доминирали његовим водама не страхујући да би неко могао да наруши мир који је владао на острву што потврђује одсуство одбрамбених грађевина? 

(/slika2)Неолитска култура аутохтоног становништва на острву које има идеалне услове за живот (клима, обиље воде, пашњака, обрадиве земље) на крају трећег миленијума пре н. е. преласком на коришћење бронзе почела је да поприма обрисе организоване урбане заједнице. Раслојавање друштва је кулминирало око 2000. године пре н. е. формирањем елите за коју су грађене палате (Кносос, Малија, Фаистос, Закрос), бирократског апарата, а издвојили су се и занатлије и уметници. Потреба да се контролише привреда, пре свега извоз пољопривредних вишкова (житарица, маслина, уља, вина, дрвета) и увоз метала (бакра, сребра, злата) којег није било на острву, као ни драгуља, слоноваче…, довела је до стварања писма које се ослањало на египатске хијероглифе и линеарно писмо неког од народа са малоазијске обале, што је утицало да оно још до сада није дешифровано. Записи линеарног А писма могу се видети на изложби не само на глиненим таблицама већ и на ритуалним двосеклим секирама, печатима, керамици, каменим посудама.

На изложби се могу видети и записи линеарног Б писма које се развило доласком житеља Микене на Крит у касном микенском периоду (1450–1300. пре н. е.). Ово писмо, базирано на симболима претходног, већ су дешифровали (1950) М. Вентрис и Ј. Чедвик, јер су препознали рани облик грчког језика који су донели освајачи са Пелопонеза.

(/slika3)Религију и ритуале древних житеља Крита, који су одавали пошту својим боговима у светим пећинама и на планинским врховима, илуструју изложене глинене фигуре богиње, врховне Мајке огољених дојки и са рукама подигнутим увис у пози коју у хришћанству има Богородица Оранта, затим ритуалне посуде као што је предивни ритон у форми главе бика, нађен у Закросу, који је сматран светом животињом, двосекле секире од злата, бронзе, сребра нађене на местима где су била светилишта као што је пећина Аркалохори, као и вотивне фигуре животиња и молитеља од глине принете на дар боговима.

Неколико фрагмената фресака са зидова палата откривају колико су миноски уметници овладали овом техником, јер боје блеште и данас док призори локалне флоре и фауне могу да задиве лепотом и сликарским мајсторством савременог гледаоца. Саркофаг са идиличним призором флоре и фауне, као и раскошни украси које су покојници носили са собом, потврђује да су Крићани веровали да одлазе у неки лепши свет од овог земаљског.  

Сва ова дела оправдавају високу репутацију коју су миноски уметници уживали у целом региону. Долазак Микењана обележен је железним мачевима, бодежима и кацигама обложеним кљовама вепра, и то су они артефакти који говоре о сумраку једне и рађању нове цивилизације којој ће требати скоро цели миленијум да досегне своје звездане часове.

Будући посетиоци Њујорка које занима уметност не би требало да пропусте да погледају каква је изложба постављена у Оназисовом културном центру јер летимичан поглед на претходне („Александар Велики: благо епског периода хеленизма”, „Одрастање у древној Грчкој: представе деце у класичној старини”, „Од Иштар до Афродите: 3200 година хеленизма на Кипру”, „Поствизантијска уметност: грчка ренесанса”, „Постмодернистичка класика”, „Ђорђо де Кирико и Грчка: путовање кроз сећање”…) потврђује да се ради о „посластицама” првог реда.