Француски филм „Мајка и син” на 51. Фесту

Француска глумица Анабел Ленгрон била је данас гошћа 51. Феста поводом премијере филма „Мајка и син” редитељке Леоноре Серај, која ће бити одржана вечерас у Дворани Културног центра Београда.

Такође, ново остварење ће бити приказан у програму „ФЕСТ Фокус” и за викенд – у суботу (13.30) у сали „Макавејев” Југословенске кинотеке, и недељу вече (21.30) у МтсДворани - сала 6.

„Веома пријатно сам изненађена овде, код вас сам изузетно топло дочекана данас. Моја јунакиња Роуз у филму „Мајка и дете” заправо не долази у Француску ради бољег живота, већ да може да изабере сопствени живот који јој одговара за своју децу, два сина”, укратко је глумица рекла суштину свог лика.

Осим Анабел Ленгрон, у филму играју и Стефане Бак, Ахмед Сила, Кензо Самбин, Сиди Фофана.

Крајем осамдесетих година, јунакиња Роуз се сели са Обале Слоноваче у предграђе Париза са своја два млада сина, Ернестом и Жаном.

У распону од 20 година, од њиховог доласка у Француску до данас, филм представља дирљиву хронику изградње и деконструкције породице, преноси Танјуг.

 „Она је имала посао наставника у својој земљи Обали Слоноваче, а иначе се често дешава да мигранти који долазе, имају дипломе који се не признају у Француској. Роуз тиме чини прву жртву што се деградира из позиције наставнице у спремачицу. Тако она бира да исече све корене и спали мостове са својим претходним животом, односно отаџбином, долази у Француску и на крају њен старији син Жан, који је познавао Обалу Слоноваче, не може да се уклопи и одлучује да оде”, приближила је Ленгрон радњу новог филма.

Најмлађи син Ернест, који је дошао као сасвим мали у Француску, успео је да се снађе, постао је професор, и тако да филм говори о недостатку или немогућности комуникације са осталима, као прича о поделама између различитих светова, представила је глумица суштину остварења.

Анабел Ленгрон је за захтевну улогу мајке освојила награде за најбољу глумицу на фестивалу „Лес Arcs European Film Festival” (основан 2009. у скијашком резорту Лес Арцс, у центру Француских Алпа и у Стокхолму (Шведска).

Филм је освојио и награду за најбољу фотографије, лауреат је директорка фотографије  Хелен Луварт.

Такође, драма „Мајка и син” путовала је и на фестивале у Кану, Солуну, Севиљи.

Глумица каже да њена Роуз све чини да буде срећна, те „као и сви ми тежи ка срећи, али оно што је важно, није резултат, већ та потрага за срећом”.

„Иначе сам родом из Сенегала. Моја мајка је дошла у Француску и ја сам се родила у Паризу. А проблем моје Роуз у филму јесте – егзил. Она је отишла, дошла на ново место и сада је проблем да ли су њена глава и њен дух заиста ту, где треба да се интегрише, или је остала у старој земљи. На тај начин је прилично расцепана између две средине”, истакла је Анабел Ленгрон.

Анабел је доста радила на акценту за ову улогу, јер је иначе усвојена од белих родитеља, како је данас открила, тако да нема потребан акценат који се очекивао и подразумевао за Роуз.

„Осим тога, радила сам на композицији лика Роуз, која стари на један одређени начин. Она је спремачица, и ради досадне покрете и на тај начин заправо убрзано стари. Требало је то да уклопим у своју изведбу. Радили смо и са децом доста, јер моји филмски синови Жан и Ернест су натуршчици. Са редитељком смо увежбавали сваку реплику скоро сваког дана, где ме је она увек питала како ми одређене реченице звуче. Мислим да је важно да се такав однос увек одвија између глумца и редитеља”, описала је Анабел процес рада на пројекту „Мајка и син”.

Она је открила да је филм од 1. фебруара кренуо у биоскопе широм Француске, и да су реакције јавности биле веома занимљиве, како је приметила на премијери којој је присуствовала са редитељком.

„Пришао нам је један господин од 60 година, белац, који нам је саопштио да може да се идентификује са Роуз, зато што је самохрани родитељ. То је један од успеха филма, што је успоставио везу између људи који на први поглед, немају ништа заједничко”, оценила је Ленгрон.

Критика у свету је рекла своје - „Филм о веома компликованом и болном начину одрастања или можда медитацији о одрастању као нечему што се заправо никада не дешава. такође испитује илузорну линију раздвајања између детињства и одраслог доба, невиности и искуства, садашњости и прошлости” (Питер Бредшо, „Гардијан”).

Како је освојила награде у Шведској и Француској за улогу Роуз, глумица Анабел сматра да када се освоје признања, често се то перципира као нека сврха сама по себи као крај или печат за рад који је реализован.

„За мене лично награда је подстицај да покушам да радим са најбољим сарадницима, и у најбољим могућим околностима. Наравно, велико ми је задовољство кад добијем награде”, нагласила је Анабел Ленгрон и додала да је тежак посао бити глумац у Француској данас.

„Трудим се у улогама да тако радим да ме не сматрају само „црном” глумицом, ево и зашто. Имамо проблем са тиме, јер се нама обично додељују типичне улоге и емоције. Жена која је црна, на филму у Француској је увек приказивана као нека жртва која је стално нервозна, доживљава неуспехе у животу. Једноставно наш посао је да представљамо људски живот на екрану. На том плану увек има пуно посла. Међутим, сада је настао један период који је доста позитиван и отварају се разне прилике”, рекла је француска глумица.

Онда се осврнула на чињеницу да је играла Роуз према правој личности из живота. „Нисам упознала ту особу, свекрву редитељке, по коме је написан мој лик. Мислим да је боље у том случају и да се не сретнемо, већ да га ја сама градим и причам ту причу, сама обликујем лик који ћу интерпретирати. Она је обична жена, домаћица, само знам да је та права Роуз била престрављена када је чула да се прави филм према њеној причи, како ми је пренела редитељка. Помислила сам на моју мајку из Сенегала, тако да сам играла Роуз као да је моја мајка, чиме сам јој на неки начин и одала почаст”, закључила је Анабел Ленгрон.

Редитељка Леоноре Серај, након студија књижевности у Лиону, Паризу и Барселони, 2009. године је уписала студије Сценарија на филмској школи „Ла Фемис”.

Њен дипломски сценарио и први играни филм „Jeune Femme” (2017), добио је „Златну камеру” на канском фестивалу, а „Мајка и син” приказан је у званичној конкуренцији у Кану 2022.