Срби у Банату уочи сеобе под Чарнојевићем

Зрењанин – Срби су у Банату живели и у раном средњем веку, али су догађања на овим просторима у новијој историји то време потиснула и оно се није наметало у нашој историографији, па и јавности. Стога је недавно у Зрењанину издата и представљена књига „Срби у Банату 1411–1594” привукла пажњу и вероватно ће се о њој више причати кад доспе пред шири круг читалаца.

Има више разлога зашто су се издавачи овог дела – овдашњи архив и Градска народна библиотека – одлучили за ову тему. Речени период био је код нас на маргинама интересовања јер је, како се наводи у књизи, Велика сеоба из 1690. године, којом је значајан део српског народа под Арсенијем Трећим Чарнојевићем, у време Бечког рата (1683–1699) прешао Дунав и Саву и населио се на простору Паноније. Сеоба је била кључан догађај за историју Срба у Банату, Бачкој, Срему, Барањи и Славонији, а она је међу њима изазвала, било да су претходно живели у оквирима Хабзбуршке монархије или Османског цартсва, велики потрес и дубоко се урезала у колективну свест. Историјско сећање на претходно историјско трајање Срба на овим просторима је затамнело, па је и нова књига настала с намером да га расветли.

У истраживаном раздобљу кроз 15. и 16. столеће, које су аутори прецизно омеђили, био је карактеристичан покушај продора Турака у Европу са жељом да се покори и да се потисне хришћанство. У спречавању Османлија значајну улогу имали су Мађари и Срби, комшије у Панонској низији, чија је судбина у контексту датог времена и свих збивања значајно испреплетена, а то се данас све више уочава. Тако је у делу које се састоји од два есеја Ференц Немет у првом Србе у Банату представља у светлу мађарске историографије, а у другом Милан Мицић пише есеј о српском опстанку на граници светова. Оба писца, доктори наука са новосадског универзитета, имају добре предиспозиције да се баве задатим темама. Немет, рођен у Боки код Сечња, дуго се бави темама у вези са српско-мађарским односима и често борави у архивима суседне нам државе. Мицић се кроз цео свој научни рад бави српским добровољцима и непрекидним миграцијама и сеобама нашег народа.

Зашто 1411? Те године српски деспот Стефан Лазаревић, вазал угарског краља Жигмунда Луксембуршког, добио је титулу жупана Торонталске жупаније, која је обухватала западни, равничарски део Баната и у њој поседе у Великом Бечкереку, Бечеју, Арачи и Башаиду, који су припали и његовом наследнику деспоту Ђурађу Бранковићу. Ти поседи су били историјска прекретница за Србе јер су се на њима први пут у Банату они почели окупљати. То подручје било је завршна тачка српских кретања у првој половини 15. века. Чести ратови у 15. и првој половини 16. века, до пада Баната под турску власт, довели су масе српског народа у Банат, који се овде јављао као моћан војнички чинилац изузетно значајан за одбрану јужних граница средњовековне Угарске.

А 1594. године се догодио Банатски устанак, за који аутори наводе да је у српском историјком памћењу мало познат, а ради се о првом покрету српског народа против турске власти, а био је и повод за спаљивање моштију Светог Саве на Врачару. Овим устанком Срби су постали важан антиосмански фактор на подручју Балкана и Подунавља, а за последицу је имао и Велику сеобу 1690.