Хиландар од ватре чувају монаси и грчки ватрогасци

Специјално за „Политику”

Ватрена стихија, унутар зидина манастира, која је беснела у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, разорила је више од половине манастирског комплекса. Пожар је избио у димњаку конака Игуменарија на југозападној страни и кроз пукотине, које су раније настале због слегања темеља, захватио дрвену кровну конструкцију покривену каменим плочама. Преко тавана повезаних објеката пожар се ширио све док се није зауставио у празном простору између Белог конака и Пирга (куле) Светог Саве.

Највећи део Хиландара лежи на стени, док је југозападни део, где је избио пожар, на наплавини. Под теретом саме грађевине и под утицајем временских услова, та страна се слегала и направила пукотине у зидовима од којих су неке биле невидљиве, испод више слојева малтера.

Шеф одсека у Управи за Ватрогасно-спасилачке јединице Сектора за ванредне ситуације (СВС) МУП-а Србије Александар Крстић каже да је искуство стечено током пожара у манастиру 2004. и шумског пожара 2012. године, који је дошао надомак манастира, указивало на неопходност  изградње савременог свеобухватног система противпожарне заштите.

„Братство манастира је 2009. године од МУП-а Србије затражило стручну помоћ и већ крајем децембра тим сектора боравио је у Хиландару и обучио петорицу монаха за деловање у случају пожара”, каже Крстић.

Од тада СВС редовно, једном до два пута годишње, шаље своје припаднике као инструкторе, који током двонедељног боравка обучавају и проверавају братство манастира у руковању опремом за гашење водом и пеном и теоријски увежбавају поступке при гашењу пожара. Истовремено, проверавају стање превентивне заштите (опрема, инсталације, хидранти и јављачи пожара) о чему подносе извештај Сабору стараца манастира. До сада је обуку прошло око 30 монаха и искушеника.

Подсећајући на ватрену стихију августа 2012. године Крстић, који је учествовао у интервенцији, истиче да је 50 српских ватрогасаца са одговарајућим возилима и опремом из неколико градова у Србији, стигло на Свету Гору још 8. августа, кад је кренуо пожар. До 12. августа ватра је стигла на мање од два километра од зидина.

„Српски ватрогасци показали су тих дана изузетну храброст и пожртвованост бранећи највећу српску светињу”, напоменуо је Крстић.

„Од огромног дима није се знало да ли је дан или ноћ. Наши ватрогасци су водом са напртњача ручно гасили мање пожаре које су шириле запаљене шишарке, које су прелетале просеке, широке и до 70 метара. Ништа мањи допринос и потврду спремности и обучености није дала ни манастирска противпожарна јединица”, истакао је Крстић.

„Када је реч о противпожарној заштити просторија унутар манастира примењена су савремена техничка и технолошка достигнућа”, рекао Крстић и прецизирао да су посебним противпожарним премазима заштићене металне и дрвене носеће конструкције, а таванице су обложене противпожарним гипс-картонским плочама. У деловима таванских просторија постављене су аеросолне бомбе, које се активирају у пожару и аутоматски гасе пламен у кругу од десетак квадрата, као и прскалице са плафона за активно гашење водом. Уграђен је и систем електронских јављача пожара повезан са противпожарном алармном централом у контролном центру који се налази у манастиру. Око манастирских зидина, као и у дворишту изграђена је нова, независна хидрантска мрежа. Вода се црпе из бунара дубоког 120 метара и пребацује у резервоаре и даље у мрежу. На тај начин хидрантском мрежом су покривени манастир и сви објекти у окружењу. Ван манастирских зидина налази се 13 хидраната”, каже Крстић.

„Уз комплетан систем спречавања, дојаве и гашења пожара који је у оквиру обнове Хиландара уведен у манастирски комплекс, 2011. године је изграђен противпожарни резервоар запремине 440 кубних метара, из којег се снабдева хидрантска мрежа. Пројекат је део програма који је помогла грчка држава преко Центра за заштиту светогорског наслеђа”, каже Крстић.

Он је додао да је један од важних чинилаца у одбрани од пожара представљало вештачко противпожарно језеро у области  Прото Неро, изграђено 2009. године из којег су хеликоптери и камиони-цистерне 2012. године захватали воду током гашења пожара.

Манастир располаже са два ватрогасна возила за гашење водом и пеном, и једним мањим возилом које може да прође кроз манастирску улазну капију, за евентуално гашење пожара унутар зидина. Спремно је и једно грчко ватрогасно возило, које користи дежурна грчка посада. На појаву озбиљнијег пожара у помоћ могу да стигну и комшије – монаси из оближњег грчког манастира Есфигмена који су прошли одговарајућу обуку.

Крстић додаје да од 2022. године, у манастиру, током целе године, дежурају искусни пензионисани припадници сектора. У сменама од по месец дана, некадашњи команданти ватрогасно-спасилачких јединца, у сарадњи са сектором, руководе монашком ватрогасном  јединицом у случају пожара.

У циљу превенције од пожара, еколошког приступа као и финансијске уштеде (уместо мазута за агрегате), 2021. године ван зидина изграђена је „зелена” котларница, са котлом на обновљиви извор енергије – дрвну сечку која се производи на манастирском добру. Нови систем обезбеђује да у келијама и другим просторијама уместо индивидуалних ложишта, која су била узрок пожара 2004. године, буде инсталирано централно грејање.

Деветорица Грка ватрогасаца, са Анастасиосом Самарасом на челу, даноноћно, по сменама, већ годинама, први су на линији одбране манастира Хиландар од шумских пожара изазваних муњама који сваке године харају Светом Гором.

„Моје колеге Јоанис, Филипос, Димитрос, Василиос, Атанасиос, Михаил и двојица Христоса добровољно смо се определили да уместо у Кареји, административом центру Свете Горе где је дежурство лакше, бдијемо управо над овом српском светињом коју сматрамо и нашом”, каже за Самарас у разговору са сарадником „Политике”.

„Иако Грке и Србе везују веома јаке вековне духовне и пријатељске везе, снажно изражене крајем прошлог века, наш однос дубоког поштовања и љубави посебно према заштитници целе Свете Горе Богородици Тројеручици, Манастиру Хиландар и његовом братству дошао је до пуног изражаја августа 2012. године када се ватрена стихија, која је захватила огромну површину приближила на само километар и по од манастирских зидина”, каже Самарас.

Он напомиње да вишедневну ватрену стихију, праву катаклизму, 2012. године нису могли да обуздају ни стотине ватрогасаца из Грчке, Бугарске и Србије, припадници грчке војске, ни специјализована возила, хеликоптери и „канадери”, монаштво светогорских манастира, радници и дрвосече.

„Погледи су тог 12. августа били упрти у небо, али су метеоролошке прогнозе говориле да кише нема ни на видику. Тада је братство манастира, са игуманом Методијем на челу, на линији ватре организовало молебан и литију за спас Свете Горе. Ношен  је део Часног Крста, икона Богородице Утешитељке туге и копија иконе Богородице Тројеручице. Литија је често застајала како би сви који су учествовали у гашењу пожара целивали светиње. У вечерњим сатима, неочекивано, као да се небо отворило, почео је прави пљусак који је трајао неколико сати. Ватрена стихија је била обуздана”, каже Самарас.